Priče iz Hercegovine: Nigdi prispili

Ljudi se vole dijeliti. Poželjno je imati svoj tabor kako bi se moglo „pucati“ po neistomišljenicima. Kao da je ta potreba utkana u ljudsku narav, sveprisutna je i svevremenska pojavnost. Nekada smo se dijelili na pismene i nepismene, a opismenjavanjem su podjele postale izraženije i višestruke. Nisu one toliko ni opasne, ukoliko smo skloni toleranciji, ali?!
Vidljive na svim razinama, podjele su postale aktualna tematika i u društvu običnih ljudi. Njihovo mišljenje ne će odzvoniti u javnosti, ali oni itekako imaju pravo iskazati svoj stav o njima. Životno iskustvo i zdrav razum najbolji su kritičari društvene zbilje.
Tako Manje o podjelama ima svoju teoriju koja se ne podudara s Jurinom.
Po Juri se ljudi dijele na dvije vrste; one što valjaju i one druge. On za uzor navodi babu Mandu koja je ljude dijelila na „čeljad“ i „’rđe“.
– Ja se, kume, ne slažem s tobom – uz podignuti kažiprst i žmirkav pogled započe Manje svoje tumačenje:
– Po meni se ljudi dile na tri vrste. Sosve je malo oni što ničem ne valjaju, samo su grlati i ubrusiti pa se čini kako i’ je dosta. Jurtavaju di je god kakav nered, podrivaju, vole smutnju, potpale vatru i onda se lopovski sklone, đavlija je to vrsta! – poentirajući prvi dio izlaganja, Manje napravi kratku stanku pa, dizanjem obrva, nastavi:
– Druga vrsta su oni skroz dobri, nema ni nji’ vele. Za nji’ se skoro i ne zna. Nisu od hvalisanja, ni busanja u prsa. Ni vlast i’ ne tutiše jer se ne daju svrstat u torove. Često za istinu plate visoku cijenu, ali ne popušćaju lako. Obično ne dožive priznanje okoline, iako su nji’ove zasluge svima poznate, ali koga briga?
Zagledan u kuma – slušatelja, Manje se, uživljen u ulogu društvenog analitičara, otisnu u daljnje izlaganje:
– A najviše je oni treći- „svitine“, nji’ ima više podvrsta. Oni se laktaju, sklanjaju ustranu, dodvoravaju, glume, smiju se nazor, užimaju u ramenim, gledaju pridase, rade šta im se naredi…
– Ne znam, Manje, di bi mene ubrojio? – javi se Anđa iz prikrajka – slušajući te, ja se ne pronađe nigdi. Bože moj, uvik ti sam „nigdi prispila“.
– Onda si u ovim trećim, tu je najviše „nigdi prispili“ – šaljivo će Manje – tamo nas je većina. Oni prvi – neredni, obično kažu da su među dobrim. Dobri ništa ne kažu, oni šute. A ovi sridnji, uglavnom priznaju svoju osridnjost. Šta će, nisu ni krivi što su taki? Prilike i’ dovedu u „nigdi prispile“.
– Što se kuma ne javlja? – zapita se Anđa zagledana u Maru koja je u miru razbrajala žice na iglama – zanila se u pletivo, briga nje za priču?
– Ne meš lipo papu završit ako žice dobro ne podiliš na igle, triba pazit da se ne pocipaju – pojasni Mara zadubljena u ručni rad – ne valja svakako speuzit, pozna se nakaradno rukodilo.
Ne unoseći se u razglabanje o podjelama, Mara se trudila učiniti lijepim ono što je imala u svojim rukama. Njezine pape su bili prepoznatljive po ljepoti, prave domaće, vunene – tople.
Piše :Iva Bagarić