Našla je svoje misto i u narodnoj pismarici pa tamo stoji, a iz grla gangaša se ori: “Puro moja nemoj mi zagorit, ej ja ću tebe niz grlo oborit.”
Možeš je volit ili ne volit, ali ne priznat joj da je mnoge u vrime neimaštine odranila i ostavila na životu bio bi grij. Zbog tog, a i uz to što je zdrava, ostala je na dobrome glasu tako da je valja bar jednom u petnaestak dana na stolu imat. Bila s kiselinom ili maslom začinjena, a i s kapulom ili glavicom kisela kupusa, dobro je došla.
Kad učene glave o njoj s poštovanjem zbore onda možeš mislit o kakvom jelu se radi! Nije ona samo tako bolnička rana!
Slušajući starije dok govore kako je bilo u njiovo vrime, kad se više bilo gladno nego sito, doznajemo da je u puri bio spas. I sad ko da slušam riči jednog od nji, a zna bi govorit: “Sinko moj, kad bi se pura našla u čanjku na siniji ono nas kućne čeljadi bi svako sa svojom kašikom prionuo tako da bi nam pucalo u ušima od gutanja. Nije uvik bilo masla nit kiseline nego bi se našo poneki čvarak kako bi je bar malo zamastio. Kad bi domaćica iz velike teće u čanjak istresala prpošnu puru od pravog kukuruznog brašna to je izgledalo ko lavina, a mi ko dica otvorili bi “šestere” oči gledajući kako se ono malo čvaraka kotrlja na dno čanjka. Parola je bila drž i “spašavaj” čvarak dok nije nesto pod purom, a kasnije u tuđem stomaku. Ko zna oćeš li ga posli nać, oće li te zapast.
Ako bi počeo kašikom “šarat” dobio bi po čelu pleskom, pa i kašikom! Za to vrime čulo bi se: Polakše, drž se svoga kraja! E koliko puta ne bi vidio ni jednog čvarka! Ali, opet dobro – namiri se pure, a za čvarak čekaj bolju sriću drugi put.
Piše :Ante Đikić
