Dok mi pogled luta vidim majku dok se smije, vidim oca dok bukaru drži

DOK MI POGLED LUTA
Dok mi pogled luta u daljine,
vidim pejzaž rodne grude,
vidim sliku moje djedovine,
vidim polja, sve te gore,
krš i kamen, plavo more,
vidim rijeke glasnog huka,
u planini gorskog vuka,
vidim ljeta u nizini
i sokola u visini,
vidim plodne vinograde
i težake što ih rade,
vidim majku dok se smije,
kada bere zlatno smilje,
vidim oca dok bukaru drži
i poskoka što ga sunce
na kamenu prži ….
Vidam svoje rane, što bole i peku,
i proklinjem tuđinu, tešku i daleku.
Sudbina se davno poigrala s nama,
nad nama se nadvila nepravda i tama,
nikad nije nesreća pobijedila sreću,
da me netko gazi to dozvolit neću
mrziti ja ne znam i neću nikoga,
to je zavjet čovječanstva
i dragog nam Boga
Ne sudite mi ljudi zbog ljubavi ove,
ja sam samo anđeo raširenih krila,
iznad svete zemlje, zemlje Hercegove.
Katarina Zovko Ištuk
03. 01, 2018.