Svaka kletva popola
I tako…
Rodila baba, iz prethodne priče, kad već nebiše druge.
Selo se vrimenom naviklo i smirilo, ‘ćer i zet nekako priživili “rugo” i život se vratio u normalu.
Iste te godine, ostadoše zbabne i obadvi suside; one što su joj najviše “kopale oči” s rugom materine joj trudnoće, a ona ji klela: “Dabo’da se vi obadvi otronjile!”
A, one biše već postarije žene…za’ni vakat, babe, k’o i ona kojoj su se rugale, pa je takva kletva zvučala naročito strašno.
I štajti bit…
Čućeš ti…
Ne samo da su obe ostale zbabne u tim, “bošslobodi”, godinama, nego se strašna kletva iskolovila.
Otišla tako kod dotura, ova što je prva zatrudnila.
A, mrsko jooooj, doboga!
Našim ženama je mrsko i dandanas, pa makar živile u najvećim gradovima, netal prije toliko vakta, na selu.
Bolje da ji nije.
Al’, štaš ti kad potra isana, pa nema druge.
Mora se.
Umrla, sritnica, o’stida, što se, ‘nako stara mora skalat pri’ tuđim čovikom i nako prezobrazno raskoračit…
Da u zemlju propa’neš!
Al’, štaš…zažmiri i duraj!
S’vatijo i dotur, pa kad je vidijo da nije jedno dite, nego troje, i sam se zadevetijo.
Ne smi reć ženi.
Umrće mu tu, na krevetu, pa ku’si undak prispijo…
Da bi ublažijo šok, reče joj samo za dvoje.
Žena se zanebesi i onesvisti.
Dotur joj, bržebolje, pozove svekrvu i kaza ; toito je na stvari…i da joj sad ne smi reć još i za treće.
Svekrva se skoro isto zanesvista.
Odluče tako da joj neće ni govorit do poroda.
Da se manje sikira.
Tako i biše.
Ženi, koja je na nju, u šali, “bacila kletvu, da se otronji”, ne biše svejedno kad je to čula, pa je išla tješiti, a ona, sritnica, kuka:
“Kuku meni! Ja ne znam, nego da je Bog s menom odredijo čudesa radit, et…”
Nije rekla rugo i sramotu da ne bi na Boga ‘ulila, ali sigurno se tako osićala.
Sada se ženi još više smililo što sritnica ne zna da je “rugo” čudo veće, nego ona misli, pa je prema njoj iskazivala neobičnu nježnost, sličnu onoj koja se iskazuje na smrt bolesnu isanu.
Znala je da kletve nisu tek puste riči i pekla ju savist, jer se osjećala sukrivcem, ali ko bi u’vu kletvu povirovo, mile ti majke!
Ne smi se, vala isan ni šalat s ričima!
I dođe vrime poroda.
Žena jauče, a dutur govori: “Evo, evo i drugoga…”…
Napravi stanku, pa tobože iznenađeno: “Ohh…mesečini da imamo još jedno!”
Srića pa bolovi bijahu toliko jaki da se jadna žena nije imala snage ni volje opirati usudu, nego sva u bolovima viče:
“Kolko ima da ima, samo da više izađu, crko”!
Tako ti se ona otronjila kako joj se kletvom, zapriti, a ona druga, ne tide ni ić ko’ dotura, da i njoj ne bi reko isto.
Ali, unatoč te predostrožnosti, rodi blizniće.
I biše joj drago što je ipak dobila blažu “kaznu”.
Ona koja je zbog njijovog ruganja, bacila na njizi dvi “anatemu”, nije mogla doć sebi od čuđenja.
Pravo se pripala zbog tizi čudesa.
A, kad je već sve zabiravila, nakon punih 18 godina, i sedmero dice, u već postarijoj dobi, za’ni vakat, rodi i ona.
I to blizniće.
Pa, aj ti reci…!
Viš ti da je stvarno “svaka kletva, popola”, baš kako narod veli.
Nije se s tizim igrat, moj sinko, jok!
*********
Hvala našoj dragoj Ani Soldo što nas je počastila ovom epskom pričom iz obiteljske škrinje sjećanja, a svim akterima veliki pozdrav uz stisak ruke, kako i doliči junacima.
Beli su junačine, ja t’ kažem.
