IGLENA – babine bajke
Ogledalce (nastavak)
– Ajde, baba…
– Evo, sa’će baba. Vako ti je to… Bila ti, jednoč, nika višćica, bokjesmejo…
– Zla vesica!
– Mo, zla, jakakva će bit…kojti dat inčije višćice, bona… A, još bila i gadna. Ki lopov.
– Vesica?
– Višćica, ja. I štajti bit…svi joj se rugaju, draže je, vrljacaju stinom za njom…
– Ko?
– Svi…drčajina, svit, svi, nu… Bila grdna, da Bog sačuva!
– A, jel’ ona, jel su se dica nje bojala… da ji ne odnese?!
– Kako se neš bojat take rugobe, bona…nisi ti smijo, od strava, pogledat u nju, koliko je to bilo gadno, moj sinko!
– Jel’ imala metlu?
– Mo, imala ništa šugove metletine; sva izdrpana, et ko i ona. Ne znaš ti jel’ metla, jal grana…ništa zlomoćno, odrpano… A, bila tuden i jedna mala, eto tako, ko ti… Ona se čudo, čudo plašila.
– Vesice?
– Ja, ja, toje višćice. Uvik bi plakala, bižala i sakrivala se. A, imala ti ona neko lipo ogledalce. Ćaća joj donijo iz Nemačke. A, mala bila lipa ki jabuka. Eto tako ko ti.
– A, ja nemam ogledalse!
– Ma, đa’ ti ogledalce! Eno imaš na odniku, štaj ti drugo?
– Je li je vesica odnila malu?
– Ma jo-oook! Kakvi odnila!
Vego, vidla kod male tojo špiglo, pa joj tila otet.
A, mala u krivljavinu, pa polet’ ćaći.
Pita ćaća šta joj je; kaže toito.
Oće joj, veli, pogrda otet’ špiglo.
Kaže ti ćaća njojzi da okrene tojo špiglo prema višćici, pa kad ona spazi koliko je gadna odman će crknit od muke.
Tako i bilo.
Utom ti izbi višćica. Viče maloj “daj mi špiglo”!
Mala jami špiglo i okreni ga pravo njojzi u lice.
Kad višćica vidi na šta liči, ujti se za glavu i raskrivi na vas glas.
Čupa sebi kosu, jadikuje.
I sve viče maloj da skloni špiglo dok nije pukla od muke.
Mala neće zauzinat i tako ti ona puče ki tikva…buuum.
Nestade je.
Eto ti.
Mala postala čuvena po tome, pa joj dali nadimak Ogledalce. I svi je, osele, tako zvali, et.
Cilo to vrime, malecka je slušala razrogačenih očiju i otvorenih usta.
Bilo je očito kako se potpuno uživila u glavni lik i kako se sama osića junakom koji je dokrajčiju zlu višćicu.
Od pusta uzbuđenja ne mogaše ona prozboriti beside.
Baba je to osjećala puštajući da se u tišini naslađuje svojim podvigom.
Duboko uživljena u tu čaroliju, najednom, kao kroz san, prozbori neobično tihim i tronutim glasom:
– Ja bi isto imala ogledalse.
