Nema ga zemja!
“Nebo visoko, a zemlja tvrda”, govorilo bi se “očiaoči” s nečim većim od sebe;
glađu, oskudicom, stradanjima, zlim vrimenima…
A, bilo i’ je, auuu…
‘Vako, s vrimenske distance, čovik se u čudu zapita, kako…
Kako se priživio taj teški, tvrdi vakat u tim teškim vrimenima, danas nam nezamislive, oskudice?
Na toj škrtoj zemlji kamenoj, di bolje uspivaju zmije i poskoci, nego raž i ječam.
Pa, kad ‘vako naletiš na kakvu priliku u crnini, kako s torbakom ili vučijom na plećim, grabi po tin stinom, s krunicom u jednoj i šćapom u drugoj ruci i koja svaku rečenicu započima s “Vala dragon Bogu”, a na pitanje o zdravlju i životu odgovara “A, evo sinko, devera se…nedaj ti Bože ništa uz Boga reć…”, duboko se potreseš i zamisliš.
Šta to ona ima, a tebi nedostaje da bi, ako ne baš na teškom brimenu, a ono barem zahvalio na onom lakom…
Kakve to oči u ničemu vide sve, a druge u svemu ništa…
Ona “sada svoje stado čuva na nebeskim proplancima”, kako lipo reče autorica fotografije.
I možda, po koji put, baci pogled pun ljubavi “dolike”, na taj tvrdi kamen svoga krša iz koga je tako tvrdo i šesno isklesana.
Pudak, anđelim “povazdan” dodijava pričama i bajkama s tog svog voljenoga krša, dodajući uvik isti zaključak;
“Ma, nema ga zemja, et”!
****
foto: IMOart
( Zahvaljujemo Suzani Škojo za fotografiju uz komentar:
“Ovu sam staricu snimila 2007. na obalama Zelenog jezera u Ričicama. Sada svoje stado čuva na nebeskim proplancima.”
