Nemeš od ruga
Nema novina, portala, stranice…koji danas nisu štogod milozvučno prišapljali ženama.
Čak i ercegovački.
Pa, reko, iđemo i mi, da ne kažu…
Tako i biše.
Kažemo tričetri lipe o ženama, na tričetri stranice, kad tamo….
Rastrašmo ji, mile ti matere!
Razbižale se i posakrivale u mišije rupe.
Mahom su Ercegovke, naravski.
Skoro se uvridile…
Zastidile…
Sakrile iza ćoška, da ji kogod ne vidi blizu tako lipe čestitke…
Ni jednog srceta, ni jednog “hvala”, ni komentara…
Ni jednog diljenja…
Dikoji soparni, stidljivi lajk i to je to.
Ccc…
Sramota, seko, Ercegovki čut da vridi.
Najskoli iz usta Ercegovke i to javno…
Pa, još najskoli prid muškadijom.
Ojme!
Nemeš, stro, od ruga…
Ko će in potlje u oči pogledat.
Pa, smo bržebolje, objavili drugu priču, da ji odobrovoljimo.
I uman se povratiše i oslobodiše.
Sad, nije da one ne vole da ji se vali, samo da niko ne skonta da to vole.
Jerbo je to veliko rugo i sramota
Samo se muškadiju smide valit na sva usta, nu…
E, reko, troćaćin te, što vas više valili i kitili…!
A, sve nas straj da će krenut masovno minjat spol
Pa, da se i njizi slobodno obožava.
Eno na svin ercegovačkim portalima uz Dan žena, puste babe i priče iz davnina.
Jerbo babe, nekako, koda i nisu žene, pa nije toliko rugo pisat o njiman.
U zadnje vrime babe postale prikoviše tražene, kažen ti…
Možda bi bilo vakat da mi, vodek, prikinemo s tizim.
Prikoviše je, brate.
A, nećemo se ni privarit pa više javno valiti žene.
Kad se toliko srame, eto jin tamo, pa, nek ji vali ko oće…
Ercegovačkim smo babama, umisto bemzije i Dana žena, digli trajni spomenik u besidi.
I namin dosta!
Puna šaka brade.
