Baška’ je naška čeljad
Većina ljudi je ljubokrvna, mo, meščini da se, po tome, niko nije izmiš’o s Ercegovcim.
Vika njijovo čeljade najkršnije, nevista najvridnija, gudini najuredniji, pršut najcrljeniji, kava najbolje pržena…
Koraknu li s kućnog praga, jope njijovo selo najlišpe, čeljad najupitanija, šuma najzelenija, zdrak najčistiji, voda najladnija…
Još korak i evo ti šireg “otkosa”:
“Mo, nemere se niko mirit s Ercegovcim, kakvi…
Baška’ je naša čeljad…
I tako najednom s’vatiš da su svi naši i sve naše izvan konkurencije u svemu i svačemu i šlus.
Srazmjerno nesrazmjernoj ljubokrvnosti iđe i nesrazmjerno osporavanje bilo čega što nije na dlaku ukalupljeno u prosjek; što na bilo koji način strši i odskače, po strogim parametrima komšiluka.
Slobodno im se prti s očiju!
“Mo, oni glavonja, pa da je neki tamo, ko tamađoja…
Ajde seko, sidi…
Jaštaje!
Naka glava!
Eno, ko i ćaća mu.
Kruva se ne zna sam naist… ”
Uman ti prišiju stoijednu manu.
Njemu i ciloj obitelji; užoj i široj svojti.
Ako ih nema, ne boj se, stvoriće ih.
Sve se stubokom minja ako taj “glavonja”, kojim slučajem, “ispa’ne na teveju”.
Pa, makar ga kamera samo slučajno okrznula.
Eee…sad je već druga priča!
Nije to mala stvar, “ispast na teveju”.
“Baška’e naš isan…odman ti vidiš da to valja.
Ne znaš jel kršniji, jal arniji!
Ma, baška’ je naše čeljade!
Nema do našeg svita!
Imaš ti, brate, šta i vidit!”
Naravno da je slično i u svim drugim manjim sredinama, ma, jopet, meščini, baška’je naša!
Drugi nam nisu ni nanili.
O’dragosti isan bit “naš”, et.
*******
ljubokrvno – svoje-ljubivo
