Istambulska, kruv joj ćaćin!
– Viš ti, bona, ove lipote, pa kad mi kažeš da bi u grad, m…
– Sve to je, al’ jopet…baš ka’ je grad!
– Ma, kruv ti ćaćin, di se ovo more mirit s gradom, de… Pogledaj ti Božje lipote!
– Ma, ne kažem, bolan…drača, gromile, stine, nije da nije lipo…jopet, štaš o’toga!
– Štaš o’toga?! A, štaš od grada, bora ti živa! Zavuć se u niku zgradurinu ko kakav parcov…
– C…pa, kako druga čeljad…
– Enti drugu čeljad! Jes’ ti igdi drugo vid’la ‘vake miline, a?
– Jesan, brate.
– Jesi?! Ma, di to, kruv ti ćaćin poljubin, a?!
– Manjka drače i stina po svitu.
– Manjka drače…! Tebi ovo drača?!
– Jašta veda drača?
– Nemoj mi jopet dizat uju, znaš…!
– Iss…teško tebi dignut uju, kad si zavrt.
– Ćaća ti zavrt, ščula!
– Jakakav si veda zavrt i zajunut.
– Ko…ja?!
– Jok, ja sam.
– Božje mi kiše, meščini da me akasta dražiš, a kad planem, onda ti, ko tamađoje, nije pravo.
– C…ta, nisi parip da se planeš.
– Eto, jel’ viš kako mi vadiš mast?! Jel’ viš!
– Ne smi ti, brate, isan ništa reć…prikoviše si nagal.
– Ja?! Nagal?!
– Ma, jok. Nisi.
– Kruva mi, mala, ti se nekako prikoviše upušćala od kad smo se prstenovali!
– Nije, nego si ti prikoviše nagal.
– Znači, ti svetica, ja nevaljam…!
– C…baš si neki…
– A, bora ti živa…! I kad mi neko kaže da su žene salalom. Vidiš kako su salalom!
– Eto, vi ste…
– Bolji od vas, zadajen ti Iruda, sto puta, et! Da vam je skratit jezičinu, moglo bi možda štogod i bit od vas.
– Najbolje, undan, da nađeš sebi jednog…štaj ti žena, kad ne valjaju crnog đavla.
– A-aa?!
Krv mu naglo udari u glavu.
Ona to osjeti, pa, “poleti” ni’strmo.
Skroz naskroz obezglavljen i obezjanjen, gleda za njom razjapljenih usta.
Kroz glavu mu sinu samo jedna strašna rič: “ISTAMBULSKA, kruv joj ćaćin!”.
*****
upušćala se – opustila, probahatila…
prstenovanje – zaruke
