Kotamađoje Andrija
(Nastavak)
– Tila san ti reć da će me nevista odvest kod tojeg Andrije…umitnog dotura.
– A?!
– Kaže da kažu da je skroz dobar…dobro upitan, prijatan, razgovorljiv…da mu nije mane, veli, et… I ne triba mu, kaže, nosat plave koferte.
– Ma, jesan ti rekla da ne krećeš u tojo, **bla ga ti! To ti je, bona, ko tamađoje dotur… Oće šejtani da te namame, pa s tebon u bolnicu. Strpaju li te tamoke, slobodno se pozdravi…
– Misusovo!
– I Bože pomozi! Rekla san ti da to nije s Božje strane, a ti kako oš!
– Pa, nevista kaže…
– Reči ti njojzi nek njeme vodi svoju mater…tako joj reči! A, ti miruj tu di si… Đat’odnijo Andriju! Da to ičem valja ne bi ga bresplatno nutkalo.
– I to što kažeš! Pa, jačudin se kakav je to dotur ka ne prima koferte! Odman ti vidiš da nešto nije ured.
– Svoj ti posa, kažen ti! Eno, onu kumine prije zavu, kažu, otralo…i Bog te pitaj oće se više vratit. Samo zato što je ćopala po tojem tamađoje Andriji.
– Ma, mila moja…otralo je, kažeš?!
– Ja ja. Otralo, otralo! Ništa lanula tom umitnom doturu i…
(zvučno pljesnu nadlanicom po ispruženom dlanu)
– A, Bog ti lipi… I di je otraše…u zatvor?
– Mo, jo-oook, bona! U bolnicu! Kamo sriće da je zatvor. Otalen izađeš…
– A, Bog ti lipi…i, onda, kažeš da ne iđen, a?
– Ako si manita, ti odi!
– Ccc…pa, baš ću reć nevisti sve vako kako si mi ti pripovidila…i da neću kod tojeg tamađoje Andrije…
– Kažen ti…ako si manita… Unajkraću, eto, nek iđe ona!
– Pa, ja. Imaš i pravo.
– Nek ga nose svom ćaći! Od mene raus!
– Baš, vala…a i ne sviđa mi se nekako…ništa mlado, zeleno. Nema dvajestak godina, meščini.
– Aj, đadru i ti..!
