Kad ti mene rodiš…
Prvo što bi, dosadašnja dica, naučila, bilo je poštivat starije.
A, šta bi to, zapravo, značilo?
Znači; kakav bio da bio, stariji je, za tebe, drtesinu, “bog i batina”, počevši od roditelja (najskoli ćaće).
Ako bi dite ćaći smilo reć “neću” (najskoli žensko dite), odman je nešto sumnjivo…
Osobno nisan s tim imala dileme.
Ni puškom me ne bi natralo da ćaći u lice kažem “neću”.
Misusovo!
Nit se to more, niti smide…
I ne samo ditetom, nego cili život.
On nam je, pokoj mu duši, zavakta pripelijo…
Kad se jednoč zadržao par dana u dosadnoj metropoli, dosadu bi prikraćivao ko i sva muškadija – tražeć šta se triba popraviti po kući.
Izravnati kakvu iskrivljenu brokvu, podignuti vrata ako je spala baglama i sl.
“Viš kako ti je ćaća popravijo! A? Šta kažeš…je li gut?”
Ditinje se radovao kad bih bila zadovoljna.
Kad ne bih…trudio se uvjeriti me u vlastitu nestručnost po tom pitanju i ja bih, da mu ugodim, privrnula mišljenje.
Sve do jednoč…
Ja na poslu, on se kod kuće dosađuje.
Valjda se obradovao kad je uočio da “astal” kriva, pa se, ne budi lin, bacio u potragu za kakvom god triščicom, daščicom, šperpločom…čime bi potpočio neravne “nogare” i izvijestio me da više ne kriva.
Na žalost, “po gospockim, grackim kućama” ti nema banka s alatom, kakav ti duša želi, ko “dolike”, kod njega.
“Ma, ničega za lika, pa čak ni običnog kamenčića, zadajen ti sunce!”, potuži se čim sam ušla.
Pa, kako ga Bog, ko ni mene, nije baš obdario naročito dugačkom vitiljom, brzo mu dovitiljilo što ništa pod milim Bogom nemere nać, pa mu, kaže, baš diglo uju.
Burljaj po ladicama…ništa upotrebljivog; na polici ničega osim “pos**ni’ knjižurina”.
Dokundučilo mu, veli, pa, jamio jednu… (onu najveću, sa slikom svemira na omotu).
Makaze u šake i cap, cap, striz, striz…koliko god mu je tribalo da nogare više ne krivaju.
Toliko ga je to “tangiralo”, et.
Živa istina!
Što mi svist nije zašla…!
Srića, reko’, pa je “knjižurina” imala ovi zaštitni omot…ko zna ne bi li i korice vasovale!
Ako je suditi po reakciji na moju zgranutu reakciju, ne bi’ baš ruku u vatru…
Moj odnos spram knjiga, naravno, dijametralno je suprotan od nekoga čija je briga za omot knjige usporediva, po prilici, s brigom za “lanjski snig”.
Spočetka se ko malo branio zdravorazumskim argumentima glede kroničnog nedostatka sredstava za rad, pa kako ih nisam uvažavala, beli sam ga “natangirala” i morala “začepit gubicu”.
“Uskokodakala se tu ko da sam joj glavu otkino! A, nisi vidila da ti astal kriva cili pedalj, krušnu ti mrvicu…to nisi vidila!”
Ni na kraj mu pameti da bih se mogla toliko izbezumiti zbog nekog “pišljivog omota”.
I još u tako “itnoj i bitnoj potribi”…
A, ja…
Malo je reć da sam se zadesetila! Zadvadesetila!
Zastotila…!
U njegovim očima puki komad papira, u mojima…svaka riječ je suvišna.
Kako pomiriti tako oprečne stavove?
Nikako.
Pogotovo ako ćaću viđaš samo na “urlapu”, pa o tebi skoro više znaju susjedi.
Da je znao, vjerojatno ne bi, ali, kad već je, neće valjda trpit da mu jedna “surepica”, od dvajestak godina, prikoviše žuga i “soli pamet”.
“Kad ti mene rodiš, slobodno mi zapovidaj, et!”.
Na ovaj argument izvan konkurencije, nema se, vala, šta reć.
I tako…
Idili se zerica, ja na njega, on na mene, dok nismo malko odišćalili.
A, reko’, šta sad…
Zašto bi knjige bile samo za čitanje?
Barem stol ne kriva.
I osele napripravi triščica i daščica, bar za prvu ruku.
Unajkraću…brez knjiga se more priživit, prez alata, teško.
Eto, zna li i’ko kad je Dan knjige…?
Ajde, bolan, sidi!
