ZNAMENJE
– Nu nevista…da t’ ništa kažem…
– Šta li je?
– Ne’š virovat…
– Reči.
– Sidin ja tute; na solariću, kad sleti mi na rame tičica… Ništa učini: “ćiju, ćiju” i odleti…ccc
– I šta ti sad misliš da je to neko veliko znamenje?
– Mo, nije bona, veda, taman mislila na pokojnog…pa, reko…
– Ajde, baba, sidi…! Kakav te pokojni… Mislila tica da si kakvo drvo. Vika tu sidiš ko prikovana. I ja bi se nekad zabunila, kamo l’ neće tica.
– De ti…šprdaj se ti s pokojnima.
– Ne šprdam se s pokojnima, samo ti kažem zašto je tica sletila na te.
– Aj’, nalet te bilo od mog Boga. Akasta ‘uliš na Nj.
– Otra ti, baba, Bog te pitaj di…
– A, ti si otrala davni dana, sritnice.. Ja joj lipo govorin, a ona…’uli, bošsačuvaj!
– Ne ‘ulim, nego ti lipo odgovaran šta mislin o tom “znamenu”.
– E, jesan našla kome ću se ispovidat’!
– Ama, bona, tica ne zna razlikovat isana o’ drveta, ako ne migaš sebon, to ti kažem.
(smijulji se)
– ‘Uli ti, ‘uli… Sveti Petar, gorike, sve biluži.
– Čime.
– Biluži grije, ja, ja, pa ti de…
– Reko, čime biluži, kemin’kom ili olovkom?
(glasno se smije)
– De ti, de…ti si već zabilužena, ne boj se…
– Znači, nećemo gorike bit skupa, a baba?
– Samo se ti rži…neš se rzat ka ti budu čitali kako si ‘ulila.
– Pa, utećeš se, valjda, za nevistu kod sv. Petra. Sevap je.
– Nalet’e, s’tro, bilo, ‘kan’ me se…da na miru molin.
– Aj’ti, aj’…samo, pazi! Vidin okolo čudo tičica.
(Svekrva se laća krunice. Na glas.)
– ‘Činaš, Zdravomarijo i Sla’ocu, na čast pri-igorke muke…
(Nevista odlazi, smijući se. Baba se obazire za njom, vrti glavom i nastavlja molitvu uz, dubok, otegnut uzdah)
– Eee, Gospa ti pamet prosvitlila…!
