Nova, novcijata rutica
Otvorila baba kantu za smeće, kad na vrvu, nova novcijata, maska za “protiv” korone.
Ujti ona za’nu uzicu i nosi do neviste:
– Štas’vo ti bacila u kantu?
Nevista skoči, ko da si je iglom žvrcno, pa, s užasom u očima, vrci na dvatri metra od babe s maskom.
– Baci to u smeće i peri ruke! Brzo!
– Misusovo..!
– To je puno, pripuno virusa, jadna ne bila, bacaj to!
– A-aa…? – začudi se ona, pa, ‘nako po prirodi nesklona panici, sumnjičavo podiže masku u smjeru sunca, nakrivivši glavu, kao da se na vlastite oči želi uvjeriti u istinitost iskaza.
– Ja, stro, ništa tu ne vidin. Čisto ko suza.
Nevista joj ljutito zgrabi masku, pa, š njon u kantu.
Metalni poklopac snažno odzvoni, pa se baba zera strese, ko da je sama dobila po rebrin.
– Oš nas sve zarazit, a?
– Ojmisusovo! Ja mislila dica bacila, a vidim, reko’, skroz novo, pa…
– Maska je nošena, baba, i puna je svakog belaja, a kanta za smeće još više!
I ko je vidijo čupat išta iz smeća, Bog te vidijo! Najskoli kad vlada zaraza.
– Mo, ko ti je čupo, rđo, de…? Bila ti na vr vrce. Vidin, novo novcijato, pa reko…
– Maske se moraju stalno minjat, baba! U njizi se puše i diše i svega tu ima… Evo, rekoše da je bolje i ne nosat te maske uopće.
– Aaa…? Ne rečel’no ti da si ji ko skupo platila, a?
– A, šta bi ji sad tribala nosat dokle se ne “iznosaju”…pa, da se nije džabe kupovalo na’voj skupotinji?! Ko bate, valda!
– Nu…pa, rekla si, stro, da su priskupe, et.
– Pa, jesu priskupe za komadić krpice, ali to ne znači da ću ji što više nosat…pa da mi se isplati.
– Ne znan, stro… Eto ti, eto to… Radi šta oš, samo vidin nova, novcijata rutica, et.
