Đadrija petokraka
– Aj, pripividi, Bog ti lipi da, kako te jopet uapsilo!
– Hebla ga ti, pa viš ti šejtana! Di god kreneš, šta god zineš, apse isana!
– Najskoli tebe…hihi
– Ta, neće tebe, kad ne mičeš dalje od pojate i kočaka!
– Pa, nemoj se odman idit, nu…samo kažen. Zar nije ovo već drugi ili treći put da te apse, de…
– Mojde, beno, nejti ni pričat, ka’si taka..!
– Ama, samo kažen da te je apsilo, pa sama si pričala…de, šta je sad bilo tamoke…di’no reče?
– Pa, kažen ti…u Rijeki. Išla kod ćeri i zeta, ali kasno će me više vidit!
– Pa, šta biše u Rijeki?
– Mo, saš čut…neš, vala, virovat! Lunjan ti ja tako, reko’, da kupin dici štogod slatkarije, kad…nasri teste, ve-eelkačka zvizda petokraka. Crljeni se ko krv!
– A, Bog ti lipi da…nasri teste?!
– Na sri srice teste, nako ja Boga vidla! A, ima ko…lažno je reć, ma, ko pola kuće, et.
– Ojmisusovo…pa, šta će jin tolkačka zvizdurina, bošti lipi sačuvaj?!
– Šta će jin…! Taman ja znan šta će jin. Zadevetila se, evo ko i ti… Stojin nako i gledan, pa se krstin, pa jopet zvirlam i jopet se krstin, kad …ujti me za rame…
– A, mila moja…
– Okrenem se, ka’ tamo; policijot.
– A, Bog ti lipi…!
– Gospojo, veli, mesečini, da van ovo smeta, a?
Pokazuje na petokraku.
Ja se priseniti’.
Nego šta da smeta, mislin se, al ne reko’ to, vego samo gledam, kažem ja.
– Aha, ruga se on, a zašto se ondan stalno križate, a?
– Mo, reko’, laže ti bog! Ništa se dvatri puta prikrstila… Nako, čudnovato mi…
– A, Bog ga smejo, pa šta mu smeta što se isan krsti?
– Čućeš… A, šta je to čudnovato, pita on. Reko, pa čudnovato mi što su stavili vliku zvizdu, bošslobodi…!
– Dobro si mu i rekla, vala!
– A, zašto je, veli, to čudno? Ujmeoca, reko’, pa kako neće bit čudnovato… Pa, jel’ ti, reko, vidiš kliko je to, jadan ne bijo!
– To, se, gospojo, zove umitnost. Ono za što vi, očito, nikad niste čuli, on će ti meni, nako, svisoka.
Ko ispodniženje mu meni tomačit…
– Viš ti pogrde…a, šta ti?
– Mo, reko, more svašta bit, samo ja tute ne vidin ništa oslim crljene zvizde, bokjesmejo. Evo, sva sam se živa naježurila. I pokažen mu ja ruku.
– A, on?
– Gospojo!, obrecnu, se on, jel’ vi znate da vriđate…kako’no reče…nešto ko vaišzam, štat ja znan…
– Ccc…a, mila moja!
– Poče on ništa tramandžat, o partizanim, o Titu…ništa ga, seko, nisan razumila, pa samo slego’ ramenim.
Ne znan ti ja, reko, ništa. Samo vidin da je nika rđa tute stavila ovo pogrde, et.
– Moraćemo vas, veli, smista, uapsit!
– A, Gospa ga smela!
– Ujmocaisina…čovik Božji, reko, jes’ ti sa svojom! Kakav crni aps?!
Ništa on. Izvadi oni đadriji ćilit i škljocnu mi ruke.
(Pokazuje prstima gestu okretanja ključa uz bučni zvuk škljocanja)
– Ccc…a, Bog ga sapejo! I zaključa te, veliš?!
– Ruke, bona, vako… (pokazuje stavljanje ruku u lisice)
– Ccc…pa što to, Bog ga…
– A, što, što…šejtanska posla, eto što…
– Ccc…i šta biše?
– U zatvor!
– Ccc…mila moja! I kako te pušćaše?
– A, ćer i zet podmazali, eto kako…
– Ccc…
– Et.
– Na čistu miru!
– Na čistu miru.
– Ccc…viš ti šejtana, bokji smejo!
– Eto ti.
– Tribala si mu reć: Odnijo đava i tebe i zvizdu!
– Eto, ka’ tebe bude apsilo, ti jim reči!
