Lipo san ispala
(Čekajući da se divojka zbigica za izlazak, Ero ovlaš lista album. Najednom zastade…)
– Ču-uj…!
– A?
– Što ti ne spališ ovu sliku iz prvog osnovne di nosiš štafetu?
– Neću! Na njoj san baš lipo ispala.
– Lipo?! S petokrakom zvizdom na čelu i crvenom maramom oko vrata!
– Neka…baš mi je lipa!
– Petokraka…?!
– C…slika.
– S titovkom…!?
– Nek je! Lipo san ispala.
– S tim strašilom na glavi?!
– Ma, neću je spaljivat, bolon! Ostav’ to!
– A, de…nemoj! Natakarider je i sad ka’te tako dobro ljubi!
– Ljubi me, pa šta…!
Sve me ljubi ka’san kršna!
Jel’ teb’ krivo što ti nemaš lipi slika iz ditinjstva, nego sve k’o đugum.
Eto, pa bacaj svoje…inako ti nisu misne!
– Eto nek tvoja titovka je!
Bora mi, nemeš je od pogrde pogledat… Evo, stužilo mi se povraćat.
Imaš kakav dubok lavor naporuči!
Što dublji, to bolje!
– Dipli ti, dipli! Da ti imaš ‘vaku, kokad bi završila na instagramu… Ali, ne-eeemaš!
U tom je problem.
– Bora mi; da ja imam tak’u, crko bi o’stida. Ali ne-eeemam.
‘Vako nešto samo ti mo’š imat.
I još čuvat’…
Pokazivat’ okolo, eeee…da plašaš ljude, bora ti!
– Dipli ti, dipli…razumin ja zavist.
– Ne rješiš li se ovoga, bora mi…
– Šta, bora mi…šta!? Da’š mi korpu, a?! Puste šćete!
– Pa, ja…štaj ti iko ka’ imaš titovku, **bla te ona, ti nju!
(Srdito zalupi album i priko vrata. Za tren oka, prekomjerno turiranje…reko bi ti, kuća se ori)
– Ja, budale, Gospe moja! – viče ona.
– **** te T-iito! – stenje on bijesno praćen zaglušujućim škripom kočnica.
