Evo kuće i ožeka
U’vi moderni vakat mačkori izgledaju više ko neki manekeni.
Puste maškare, zvončari, karnevali…
Ma, reko’, nije to, brate, mačkora ni vidilo!
A, di je lug, di one stare trulje, čađavi, nagareni obrazi, stari torbačići i vriće u koje trpaju dicu….
Di je ona zastrašujuća skrika i još strašnija pivanja; “Evo kuće i ožeka…”, što bi sritnoj dici tiralo takav strav u kosti, da su, poneki, od pusti’ stresova, piškili u krevet sve do polaska u školu.
Dobro su i prošli.
A, nu šta danas zovu mačkorim…
Pa i ta drčaina u pustim srcetima i cvitićima… i to mi neki mačkori!
Pa, klinci što ‘odaju od vrata do vrata…
Nacrtaju tobož’, brkove i evo ti ji po kućama skupljat pare.
Neće ti se više ni’ko trcit bombona jal’ ćikulade ..ka-akvi!
Krofne da i ne spominjemo.
Samo parusine.
E, reko, dico moja da vam je bilo vidit prave mačkore iz mog ditinjstva…!
Ne bi ga se, majčin sine, tako vucaralo po testi, i to još pri’mrak.
I da ti je bilo vidit “babu i dida” od mačkora…znajo bi odman koliko je sati.
I prez sata.
Pa, kad did stane ‘nako povaljivat babu, pa, ona javuče, a on skriči ko sumanut…
I sad me, evo, popa’nu ježurine!
Pa, u te zavrljace šaku luga, pa poleti prema tebi…
Ojmeeee!
Ono su reć mačkori, a ovo…cin, cin, zvon, zvon…
To je mačji kašalj, bolan!
Nije to mačkora ni vidilo!
Ono, nije da mi nedostaju, ali da se zna:
Dite koje je jednoč vidilo dosadašnje mačkore, ne zaboravlja to nikada.
Kakav te PTSP!
Dobiješ sve poremećaje…postojeće i nepostojeće.
Ajde, sidi, Bog te veselijo…
Baš ka’su pravi mačkori!
