Hercegovac je rodijak, graja, domaći kruv i pura lučnica, janjetina za sve prigode: Svoju kćer zove “Sine”, a sina “Ćaćeško”

HERCEGOVAC ?!
Svi ga đavli odnili.
Svaka ga mater za zeta poželila.
Persona. “Elita”.
Ili pak onaj sa očenašima oko vrata na koje je zakačen Mercedesov znak. Je li Hercegovac voli/pravi samo mušku dicu? I jede samo meso?
Ako ćemo o tim zabludama, onda je po svemu tome Hercegovac danas onaj u uskim hlačama što vazdan pije kave po gradu. Jer takvih je najviše.
Je li Hercegovac Golf 2 ili Mercedes?
Je li Hercegovac glava kuće ili njegova “mlada”?
Hercegovac je brižan čovik velika srca skriven iza namrštenih obrva. Tata-mata što se tiče svega. Snalažljiv i inteligentan. Nikad škrt i nikad nepromišljen. Uvik tu za svoju obitelj.
On je naježitis na riječi “kamen, krš i maslina”.
On je stina. Čuvar ognjišta i tradicije.
Hercegovcu ćeš možda ritko vidit suzu u oku, ali itekako je on osjećajan.
On je prut na vitrini. Rakija loza posle naporna dana. On je “deder mi čašu vode”. I na romantičan način gurka svoju suprugu govoreći joj: “Šta’e mlada? Pravi kavu.” Hercegovac je sva rodbina na ručku. Svojoj majci nikad suprotstavljen. Svom ocu slika.
Znam ja šta bi vi čuli.E pa, Hercegovac je ono što nigdi u svitu ne valja, a nama je to ideal. Pravo muško mora znat popit čašu loze, sve poslove oko kuće i ne smi pokazat svoju nježnost prid svitom.
Hercegovac je šverc. Rodijak. Graja. Domaći kruv. I pura lučnica. Janjetina za sve prigode. Svoju kćer zove “Sine”, a sina “Ćaćeško”. Gleda sve moguće vijesti i dnevnike. Protivnik svatova petkom. Nediljom da i ne govorim. Hercegovac vam je, ljudi moji, prileć posle ručka. I onda kavu popit. Onu pravu, tursku u malim šalicama, ali upalit tursku seriju prid njim ne smiš. On je krv i znoj 6/7 dana u tjednu. Sijede u tridesetima i bol u leđima otkad zna za se. Trpljenje do zadnje. Inat i borba.
I nama Hercegovkama se jednostavno ne podudaraju sve ove priče nametnute o muškarcima. Ovi naši su brižni, a sklone se na svoju stranu. Pametni, a ne pričaju puno. Pomoć uvik, al’ zna se šta je naš dio posla.
Nakon svega što nabrojah, imaju vrimena za svoje. Za blagoslovit. Dobro, možda digod i sasovat. Al’ pokorit se. I živit čestito i mirno na komadiću suve blagodate zemlje koju za sve milione svita ne bi dali.
Martina Tomić
Suhozidi jedne duše