Hercegovačka starinska čeljad: Ostaju vično u mojim sićanjima

Hercegovačka starinska čeljad
Volio sam biti u
u njihovoj blizini.
U blizini običnih
i jednostavnih ljudi.
I upijao sam svaku njiovu izgovorenu besidu,
svaki njiov pokret,
svaku njiovu sovku,
svaku njiovu molitvu.
Nisi se triba trudit
kako ćeš im nešto kazati,
kako ćeš ih pozdravljati ili kako ćeš ih oslovljavati.
Niti se triba brigat kako će oni sve to svatit i razumit.
Oni nisu odali okolo
uzdignute glave i puni sebe,
vira,ljudskost i poniznost nije im to dopuštala.
Niti su se kitili lažnim veličinama,živili su i radili i uživali svojoj skromnosti.
Oni nisu imali stotinu lica,
za svaku potribu, za svaku priliku, za svaku vlast.
Oni su imali ono samo jedno.
Ono jedno najvridnije.
Ono ljudsko.
Imali su obraz i ljudsko dostojanstvo!
Oni su jednostavno tako bili odgajani i život ih je tome naučio.
Ti si ih jednostavno mora volit i poštivat.
A oni ni uzvraćali istom mirom.
Hercegovačka starinska čeljad su bili primjer jednostavnosti življenja i svaćanja realnosti života, kojem pripadaju i rođenja i smrti,i radost i tuga,i neimaština i komad mesa za nediljni ručak.
Njih više nema, ne čuje se više njiov glas, niti odaju po ovom današnjem svitu.
Ali ostaju vično u mojim sićanjima i ostaju kao dio moga hercegovačkog identiteta.
Pa nek’ košta šta košta.
B. Lončar