Ja se sitih evo sela svoga i ognjišta starog Dide moga: Nema pivca da se zorom čuje

I SELO JE PROPLAKALO NAŠE!
Rasulo se naše sime ljudi
Po ovome našemu tom svitu,
Ostala su pusta naša sela
Niko ne gazi po uvelome listu.
Kao jesen ona ljudi kasna
Skupilo se selo malo naše,
Nigdi ljudi niti žive Duše
Samo leže tu razbite flaše.
I zemlja se sasušila stara
Znoja nema da je tu zalije,
Nema ljudi ti ratara vridni
Niti pivca da se zorom čuje.
Podikoja švraka samo dođe
A i ona odtud brzo ode,
Nema ništa da bi u kljun dala
Pa i njojzi u tuđini bolje.
Pusto selo naše tu samuje
Čekajući neko bolje vrime,
Jer viruje da će ono doći
I da Sunce sve opet zagrije.
U tuđini kruv je gorak ljudi
Baš postao uve zadnje dane,
Pa se ljudi pitaju u sebi
Di je selo naše puno hrane.
Ispod sača kada se baš peče
I po selu miris taj raširi,
Vratit ćeš se jednog dana sine
Ćaća često tio me da miri.
Te baš riči još u meni žive
U srcu mi i u mojoj Duši,
Evo došlo i takvo je vrime
Dragi ljudi dobri moji mili.
Ja se sitih evo sela svoga
I ognjišta starog Dide moga,
I mirisa hrane ispod sača
Što odhrani i sve nas ojača.
Rasulo se naše sime ljudi
Ko će opet ljudi da ga skupi,
Da ga vrati na ognjište staro
Ko ognjište staro da poljubi!
31.01.2022. Brat Bojan.