Jednoj Hercegovki
Ponekad kad si tužan,kada te drugi ne mogu i ne žele razumiti, kad te duša zaboli i kad ti sve oko tebe postane svejedno.
Sve ti postane monotono, misliš da imaš sve, i da ti više ništa ne triba..
A u podsvisti dobro znaš da nisi sritan, da ti puno toga vali.
I onda sam sebe počmeš preispitivati.
Možda ti triba samo jedno rame.
Na koju ćeš nasloniti svoju tešku glavu punu svega i svačega.
Neko čija će blizina tvoje otkucaje srca smiriti,
neko čije će riči uniti spokoj u tvoju dušu i vratiti osmih na tvoje lice.
Koliko bi ti bilo samo lakše kad bi imao dvi ruke koje bi te znale čvrsto zagrliti.
Zamisliš se za trenutak…
I bude ti jasno da ti neke blizine.
Ipak ne znače ti tako puno.
I sve to…
Zbog jedne jedine daljine…
Bodo Lončar
