NE STIDI SE MOTIKE I SELA
Iz kamena nicali su
loza, duvan i raštika,
posli škole čekala nas
škrta zemlja i motika.
Radilo se tako uvik,
do večernji prvi sati,
a uvečer, tihim glasom,
rekla bi nam naša mati:
Večerajte moja dico,
pa idite svi ligati.
Kad bi legli, učili bi
i zadaće tad pisali,
imali smo istu želju,
završiti dobre škole,
bit na ponos roditelju.
Želje su se ostvarile,
završili svi smo škole,
ali za nas posla ne bi,
morali smo u svit poći,
reći zbogom, majci, ćaći,
svome selu, rodnoj kući.
Svi sa svežnjom u rukama,
krenusmo u nepoznato,
uplakane roditelje
to još boli, plaču za to.
Obitelji zasnovasmo,
mnogo novca zaradismo,
al tuđina kida dušu,
u njoj nikad sretni nismo.
Ta bogatstva i ta blaga,
nikog nisu prominili,
oduvik su roditelji,
na prvomu mistu bili.
Ne stidi se motike i sela,
često bi nam govoria ćaća,
taj nas zavit sa ponosom,
uvik rodnoj grudi vraća.
KATARINA ZOVKO IŠTUK
Mostst 06. travnja 2020.
