VOJNIKOVA LJUBAV
Obuk’o je odoru, šahovnicom okićenom,
na kućnome pragu svome, pozdravljao se sa ženom,
ljubio je lice nje’no, nakvašeno svo od suza,
jecala je ona bolno, na rastanku od svog muža.
Morao je žurno poći, da odbrani zemlju svoju,
sve kolege i suborci, stajali su već u stroju.
Čekali su samo njega, da u ratu bitku vodi,
zakleo se da sin njegov, rodit će se u slobodi.
Ponio je samo slike, od najdraže žene svoje,
u džep ih je pohranio, pored srca da mu stoje.
Da ih ljubi u predahu, da se njima samo divi,
jer slike mu daju snagu, da u ratu on preživi.
Vojnikova ljubav živi, u voljenoj ženi toj
i ona je toga svjesna, da on brani dom i narod svoj.
Čekat će ga svakog dana, da se vrati s boišnice,
da zagrli svog vojnika, da joj opet ljubi lice.
KATARINA ZOVKO IŠTUK
Mostar 18. studeni 2020.
