Našta je to izašlo
– Pa, šta s’ radila u Imockom, Bog ti da?
– Išla kod prije, **bla ga ti! Pa, znaš da mi je zet iz Imockog.
– I šta biše, mila moja…
– A, štajti reć…bila taman blizu prijine kuće…još samo svrnut iza ćoška, kad najednoč čujen pustu skriku, viku… Mo, koji je sad đava, reko… Kad, mačkori.
– A-aa…mačkori!
– Al, nisu to ko ovi naši mačkori s lugom. To ti se skuplo svita, isss… Vuku neko strašila o’slame. Velkačko ko pravi ljudi. Dva tak’a strašila, počem…
– Misusovo, šta će jin to?
– Čućeš ti… Staviše ta dva strašila da se, ko tamađoje, ljubidu.
Prija zinu od čuda, pa se bržebolje prikrsti.
– Nacrtalo jin, bona, usta i brkove i sve, pa ko tamađoje da se muški i muški ljubidu.
– Sačuvaj Bože…!
– Ja se zadevetila. Krstin se livon priko desne, pa iz džepa kecelje izvadin svete soli…to uvik nosim sobon kad digdi pođen.
– Jakako, nu…
– Reko, nije zgorega poškropit…
– Dobro i kažeš, vala, viš ti na šta svit okr’će…
– Najednoč užegoše toja strašila.
– Misusovo!
– Ja se pripado’, pa ubaci’ šaku svete soli…one krupne, znaš. Kad to stade pucat, koda su bombe… Ojme meni!
– A, Bog ti lipi da…
– Vrcim nazad i skričim…strav me neki spopajo…
– Ccc… – krsti se prija, bez prestanka.
– Kad, priskoči policajac.
“Šta to radiš, baba, veli…
Šta si to bacila…
Ko te je poslo…
Di su ostali…”
– Ccc…
– Reko, ujmisusovo, kakvi ostali… Bacila zera svete soli…da poškropin to đadrije strašilo.
– Pa, ja…
– Veli on, ajmo mi do policije, pa tamoke objasni.
– Misusovo…!
– Mo, reko, priša mi je kod prije, već sam okasnila, Bog te lano… Ništa on…otalen s menom vrcon na policiju.
– Ujmocaisina…
– Kad…zazvoni televun. Moj zet zove. Ispadne da mu je toji policajac kum.
– A, sriće Božje…!
– Viču oprosti, nismo znali… I tako me, eto, otraše kod ćeri i zeta, da ne iđen pjeve. I eto ti.
– A, Gospe moja!
– Vidiš ti, moja prijo, našta je to izašlo… Više isan ne smi ni škropit…odman te u’apsi.
A, sritna se baba bila ustravila Stazićeve slike i zvizde petokrake…
Samo nije smila reć…
Da je ne otraju na Goli otok.
