Bilo je to sada davne 2001 godine. Hajduk je igrao u Zagrebu protiv Dinama i na tu utakmicu mi se išlo kao nikada. Neki moji iz Mostara otišli su dan ranije, neki će u Split pa na vlak, a ja sam morao u svatove, tako da sam baš bio u neugodnoj situaciji. Rođak koji je išao sa mnom na utakmice bio je također u svatovima, ali je već nekoliko godina prestao ići na utakmice.
Nekoliko dana sam ga nagovarao da idemo u ime starih vremena, i na kraju je nekako i pristao. Našli smo još jednog vatrenog Hajdukovca da ide s nama, a u Zagrebu smo imali tada dva studenta naša dalja rođaka i jednoga koji je bio u aktivnoj vojsci. Čovjek je prošao puno ratišta u i Hrvatskoj i u Hercegovini, i tih dana je baš čekao komisiju za umirovljenje.
U svatovima je bilo veselo, čak je u par navrata rođak naručivao Hajdukove pjesme, a kako je valjalo voziti otišli smo ranije spavati. U rano jutro smo ipak ustali i krenuli. Na putu je bilo sve ok, vidjeli smo dosta auta s obilježjima Hajduka, Dinamovih navijača nigdje ni na mapi. Šalili smo se u autu kako ćemo u Zagrebu šetati kao u Splitu. Pred ulazak u Zagreb skinuli smo sva obilježja i otišli na sastanak s rođacima. Našli smo se u jednom restoranu popili smo kavu, i malo smo htjeli po gradu prohodati.
Jedan od studenata nas je upozorio da se spremaju neredi i da je on čuo da se navijači Dinama opasno spremaju za bitku. Mi smo ga onako podcjenjivački ušutkali i krenuli hodati po gradu, Par sati do utakmice krenuli smo u auto po rekvizite i onda pravac Maksimir. Već tada smo čuli policijske sirene, a pored nas su iznenada protrčali neki navijači s palicama bez obilježja.
Ti isti su napali nekoliko navijača Hajduka i baš su ih pretukli i oduzeli su im obilježja. Mi smo im prišli da im pomognemo, odveli smo ih do neke radnje da uzmemo malo vode da se umiju i čekali smo policiju. Policiju nismo dočekali, ali jesmo navijače Dinama. Bili smo malobrojni, oni nabrijani i naoružani. Jedan pita tko smo, a ja im kažem da nismo odavde i da smo iz Hercegovine. Koji ćete kurac ovdje s ovim Tovarima upitao je opet?
Rođak koji je bio u uniformi kaže dečki smirite se svi smo mi Hrvati, ali to nije pilo vode, jer su ovi bili žedni krvi.
Zastava nam je bila u ruksaku i tražili su taj ruksak, ali je rođak rekao Glavu ću dati, ali zastavu neću. U to je dobio udarac nekom bocom, a i mi smo zasuti tvrdim predmetima. I ja sam dobio po glavi, ma dobili smo svi, ali smo se i branili koliko smo mogli. U tom trenutku naišla je veća grupa Torcide koja nas je na kraju spasila, a navijači Dinama se se povukli i to ne bez posljedica. Malo zatim se pojavila i policija koja nas je strpala u par marica i odvela pred stadion. Pred stadionom smo čuli da je bilo loma i krša po gradu, da su Purgeri oteli neke zastave, da je naših puno u zatvoru i ozlijeđeno.
– Oglas –
I tako nabrijani smo ušli na stadion da podržimo naše da konačno dođemo do pobjede u Zagrebu. Hajduk je nakon puno godina dobio utakmicu u Zagrebu i to nam je bila satisfakcija. Policija je nakon utakmice zadržala nas dugo vremena na stadionu. BBB su se izvan stadiona sukobili s policijom, tako da je to potrajalo. Mi smo morali ići prema autu ali to nam nisu dopustili. Onda je rođak nazvao neke svoje iz vojarne koji su za pola sata došli s vojnim vozilom koje nas je i dovelo do našega. I tako smo umjesto da ostanemo u Zagrebu tu noć odmah krenuli nazad, sretni što smo se izvukli zdravi, ali i što smo sačuvali zastavu.
HERCEGOVINA.in
