Naši su ljudi oduvijek držali do kumstva i prijateljstva. Davnih godina neki se naš suseljanin kumio s brotnjakom i dugo su dobri kumovi i prijatelji bili. Našem je suseljaninu sin sazrio za ženidbu i zovne kuma iz Brotnja da mu uveliča veselje. Brotnjak se ne samo odazvao nego i darove donio. Kad se brotanjakov sin počeo ženiti, otac put pod noge i dođe u kuma, našeg suseljanina. Kad su se stari prijatelji pozdravili i izmijenili nekoliko uobičajenih rečenica, domaćin upita gosta. ‘Što si ti kume doša? Ženim sina, prijatelju. Hoćeš li mi doći u svatove? Da šta ću kume, ta znaš ti mene. Imaš li čojenu kobanicu, prijatelju? Imam kume. Neću te ni pitat za konja i sedlo, jer znam da si pravi gazda. Kakva je kuća bez konja i sedla,’ odgovara domaćin. ‘A za pare te neću ni pitat, ta ti to uvik imaš. Jašta kume, u mene se to još nije pritrgivalo.’
Nakon čašćenja i prijateljskog razgovora, brotnjak je zbog dobro obavljenog posla, otišao kući pjevajući. Netom je kum zamakao , žena mu poče prigovarati: ‘Kako moreš tako lagat, kumu i prijatelju, jadan ne bio. Di ti je duša? Što sramotiš dicu i kolino? Nemaš sedla, a ni konja nemaš, a o čojenoj kobanici da i ne govorim. Nemaš za što kupit soli, a kamo li ić u svate. Šta nas više brukaš prid svitom.’ Na to će domaćin: ‘Nek se čovik vrati kući sritan i zadovoljan. Ženo, manjka slučajeva.’
