Imala sam desetak godina kada me materina strina povela sa sobom u Makarsku na sedam dana. Prije te nezaboravne avanture prvi put sam “zaratila” s dedom Stipom (pokoj mu duši) jer me nije htio pustiti. Mislio je da će me more progutati, i nije bio daleko od te pretpostavke.
Danijela Luburić/Hercegovka.hr
U to vrijeme nisam znala plivati, doduše, ni sada mi ne ide najbolje, ali, nije to sada važno.
Po prirodi sam tvrdoglava i hrabra što je više mana u mome slučaju s obzirom na ishode životnih situacija. Nema kod mene da nešto ne mogu ili da mi nešto ne ide, jer mora moći i ići će mi pa taman glavom kroz zid probila.
I tako ti mi stignemo u Makarsku, a ja, profesionalna (ne)plivačica hoću na veliki tobogan. Gledam ona dica mala se spuštaju, izranjaju, ništa im. Svi žive glave izvukoše, pa časkom sračunah da ću i ja.
Pusti me materina strina, a meni srce lupa kao ludo od uzbuđenja. Penjem se ja uz one stepenice, sva sretna i ponosna što, po tko zna koji put, suočavam se sa svojim strahom, sa vjerom da neću plutati kao prije. Dosta vam kad me ćaća u Dodiga, kada sam potapala i rodicu (koja me pokušala spasiti) i sebe, u olimpijskom bazenu, nije ni pokušao spasiti, nego je gledao, mrtav-hladan i pio kavu. Čovik jednostavno zna da ću nekim čudom priživit.
I dođe taj čuveni trenutak, “Daša na toboganu u Makarskoj”, poklonih se publici i zalaufovah se niz one krivine. Sklopila sam oči jer sam letila i samo znam da sam imala osjećaj da me prebacilo preko OČENAŠA.
Vršitim ja, zovem u pomoć, mlataram rukama, gutam more, ono guta mene…
Čujem materinu strinu kako zaziva: “Zaboga, spasite je, spasite ako Boga znate! To mi je tuđe dite!”
Čiko koji radi na toboganu, kojeg vidim kroz maglu, tražeći onu slamku spasa, stoji prekriženih ruku i nešto mi govori. Izbacih uši vani da ga čujem, a on govori:
“Samo stani. Ustani!!!”
Ustajem, voda mi do koljena.
Tako vam ja, gospodo draga, preživjeh.
Materina strina više me nikada nije zvala da idem s njom u Makarsku.
