Nemoj ti zabasat u masone!
Sluša did vijesti.
Baba, po običaju prede i šuti, da joj potlje ne žuga kako od nje ništa čujo.
Pa, i vako joj zna prigovorit samo li se nakašlje.
Najskoli kad se u nešto slabo razumi, pa jedva čeka da more odišćalit.
Čim završiše vijesti, priupita ga, ko informiranijeg i pametnijeg o’sebe, šta to govore.
– A, ništa…maslaju i petljaju ko i uvik.
– Aaa…a, štano stalno govore o nikim mesonim, a? Šta oni oće?
– Aj, đatodnijo mesone.
– Nu…pa, lipo te pitan. Ukumili mesoni, te mesoni, pa reko, šta jin to dođe – mesoni?
– Masoni, Bog te neubiće, kakvi te mesoni?
– Masoni, mesoni, sveisto…a, šta je to, a?
– Ma, ko će tebi objasnit, Božje ti kiše!
– Nu…kokad ni ti ne znaš.
Did poskoči koda ga zmija ćo’nu.
Sav se zajapurijo.
Kažiprst priteći maše po zdraku
– Nemojder se s menom…ščula!
– Pa, de reči ako znaš.
– Mo, kome ću reć…tebi!
– Ja. Meni.
– Aj, Božje ti kiše, ženo, kanmese!
– Eto viš da ne znaš…
– Ko?! Ja!? Ja da ne znam…! A?!
– Da znaš reko bi.
Didu toliko skoči uja da poče lulom lupkati o stol.
– Mo, kome ću reć, sunce ti žarko, kome! Ne znaš ni izgovorit kako spada…
– Eto nek ti znaš.
– Ja znan!
– Eto znaš.
– Sigurno da znam, samo se neću s tebon tu priknadat.
– Jakuće. Znaš ko i ja.
– Kru’ti ćaćin, ti se baš rišila klat s menon, a…?
– Nije, brate…pričamo, nu.
– Pričaš…! Pa, undan pričaj sama sa sebon, otra ja prikuću.
– Ajti aj… Samo nemoj ti zabasat u mesone!
Čula je kako pcuje sve dok nije zalupio dvornjim vratima.
– Znaš ti svog đadra. – odma’nu za njim rukom i lati se svoje kudilje. – Brigemese i za te i za mesone…isss
***
odišćalit – ispuhati se; otpustiti ventil ljutnje, frustracije…
