Nu mirluva!
– Kakva je ovo tlava, baba?
– Kojo?
– Ovo što samaldi.
– Mo, kakva te trava, jadna ne bila! To je mesliđan, bona! I di će ti mesliđan smrdit, grla te neodnila. Nije to trava, veda cviće, najlišpe uboga.
– Nijeee..
– Šta nije?
– Sviće.
– Mo, kako nije cviće, necrkla ti…jašta veda cviće…
– To je tla-ava-a! Samaldi…
– Mo, nemojder da jamim šćap…kako će, bona, mesliđan smrdit, de…
(uroni nos u stručak mesliđana i dubo-oko udahne potkrepljujući tvrdnju)
– Mmm…nema lišpeg mirluva na cilon svitu, nuder, pomirluši…
– Neee…samaldiii…fuuj…
– Mo, da t’ ja ne b’ dala “vuj” po rebrin…
Nemoj da uberem kopr’vu, pa da nju malo pomirlušiš po tin golin nogon.
Moli se milost Božja, pa, ko je vidijo da mesliđen smrdi!
– Samaldi…
– Mo, smrdiš ti, smrdo jedna mala…
Da te nisan više čula da mi krećeš u mesliđen…ščula!
(ponovno duboko udiše)
– Mmm…kome ovo smrdi taj je izvanjsebe, et…
– Aa?
– Izvanjsebe, jakako…vaki mirluv, pa da smrdi…ccc.
– Meni smaldi.
– Meni ne smrdi!
– Meni smaldi.
– Ne znaš ti šta valja.
– Znan.
– A, rđu ti znaš….mo, nu mirluva, a
njoj, ko tamađoje, “samradiii”…
– Meni mi je ruža jepša.
– Đa’ ti ružu…štaš od ruže…nu ovog mirluva, nu…
(gura joj pod nos i treći put)
– Aaaa…smardiiii…fuuj!
– Mo, prti od mrne…ala! Dajti ja “vuj”! Ščula! I neš dobit ćikuladu…jeto ti, ka’s taka!
– Khh…
– Injcaj ti kolko oš… Komen mesliđen smrdi, nema mu od mene slatkarije, et…
– Kh..kh..
– Ja, ja…
– Khh..khh…
