Muke po materinskom
Dok nisam počela pisati ove zavičajne pričice, ni slutila nisam koliko je, taj “naški”, materinski izričaj pravopisno opičen, i iznimno težak za pisanje.
Prava muka.
Ne samo da obiluje, svojevrsnim, jezičnim ukrasima, u obliku, jedino nama, “odozdal”, razumljivih pojmova, rječica, frazema…nego se živa satra dodajući apostrofe na kraju svakog infinitiva, pundak na svim mistima di se izostavlja glas “h” , pa, vamo, pa, tamo…umete, brate.
Radije čeljad izgovara “tizi” umisto “tih”.
Sve, bolan, oće samo neće “h” i šlus.
Najposlim sam digla ruke otog’.
Kad bi to bilo jedino, nipo jada.
“Naški” izričaj je toliko specifičan da bi mu tribala kakva posebna, “naška gramatika”.
Ne iđe inčije.
Ne mo’š ti reć ono legendarno “đa t’ odnijo”, pišući svaku rič napobaška – odvojeno.
Ma, jok!
Nije to to.
Sve tri riči se izgovaraju u jednom dahu (kao svetri) i red je pisati ji skupa; “đatodnijo” kao i “ujmisovo; ujmoca…”
I prez tizi đadriji apostrofa.
Đatodnijo apostrove!
Umetoše, vala!
Kako ćeš sačuvati naški duv pišući standardom, de…
Nikako!
A, ima li igdi taki kuriozitet da “sritnjak, sritnica”, u datom kontekstu, znači suprotno od onog što besida izriče, naime, nesritnjaka.
“Sritnjak” je skraćenica od nesritnjak.
Narodna mudrost je, kanda, pošto-poto, nastojala izbjeći nes’rću, ako nikako inčije, barem u besidama.
I makar mi, gramatika i pravopis, nisu baš najslabija strana, bo’me se dobro usalacam, dok ji nekako ne spandžam s izvornim duvom naškog izričaja.
Bar ipriljuba.
Umete, et.
