I odman mi biše lašnje
Pričan babi kako paničari upozoravaju da se triba opskrbiti, jerbo se šuška daćedu, blabla..
Svi, reko’, plašaju sritnog isana, pa se jedva branim.
Ma isto, reko’, u trgovini, sve poduplala iako su police pune (mahom kineski’ namirnica, šalan se š njon)
Natovarila, moj brate, ki na magare, pa tegari.
Duša izlazi na nos.
Došlo mi, vala, da naručim kakvog ovećeg Tamića…onog što u njeme “gonjaju kumpire”.
Ušinula se živa.
Satrala.
Salandisala.
Ma, skorom otegla papke, et.
I sad moran na ‘itnu.
Šta ti je reć panika…
Enti virus ćaćin!
Dobro si ti i rekla baba:
“Ne bojin se ja njijova virusa! Nisu mi cilog života ništa dali, pa mi ne triba ni njijov virus!”
Ma, imaš pravo, vala…
Ko je jamijo sve ostalo, nek nosi i njega.
Alal mu vira!
“Pa, ja.”, složi se ona. “Đa’ti njizi i njijov virus!”
I koda me poljubi…uman mi biše lašnje.
