Kad je, tog studenog, zimskog dana, stigao iz tuđine, u dugo žuđeni zavičaj, sritni ćaća nije ni slutio šta će ga snać.
U’ni vakat, nije bilo neuobičajeno da, zbog zimskih poteškoća s “prugom”, ljudi iđu pjeve, iz Mesijovine, grntajuć kroz visoki snig, poput žive, dvonožne, mini raube.
Zbog toga bi, sritni naši očevi, kuvere ostavljali kod legendarnog, mesiovičkog gostioničara, a oni, jadni, ‘nako umorni od dugog puta, uz strmu Vranjbabu, vika za rupljenu visokim smetovima.
Nema ti druge, majčin sine, žellš li ikako prispit kući, s kuverim, il’ bez nji’.
Tako je, eto, moja rodna gruda, debelo naplaćivala svoju bajkovitu lipotu. Okružena goraman, i nako, “sneputa”; s duvanjskom “autotestom” povezana tek lošim makadamom, prosičenim kroz živi kamen, nezgodne Vranjbabe, nije baš bila preporučljivo zimsko odredište, čak ni za helikopter, ako baš, akasta, ne tražiš belaja.
Kakav te ‘elikopter snašo! Kad okrene pušanija, ne vidiš ni prsta prid noson, sve kad bi i uspio buretinu s’vladat.
Nije to da zerica pušaka, ko ovde, u gradu…vego, za tili čas, primisti, cile smetove, s brda na brdo.
Pa ti prti!
Baš, jedna tak’a, se zametnula, tog kobnog dana, kad je ćaću zapao urlap. Na korak do kuće, štono se kaže, a ipak tako daleko, da ‘mal nije glavu izgubio, prelazeći taj, posljednji “koračić”.
Koračić velik ko kuća; ko smetovi; ko ljuta vijavica, vitrina i pušanija, što mu je nemilice šibala ravno u golo lice.
Propadajući, do pasa, u vlažni snig, čupao se i probijao na krajnjem rubu ljudski’ snaga.
Kad je, ni živ, ni mrtav, izbio nadomak sela, imao je već teške ozebline, po rukama i licu.
Taj “korak” do svog doma trajao je neusporedivo duže i mučnije, od svih ostalih zajedno.
Kad banu pred nas, svi zanimismo, od prepasti. Isukrste, Bože!
S caklenim obrazima, tonom sniga i mosura, koji su, s njega visili, izgledao je…ma, da se smrzneš od strava i žalosti.
“Na tren, čoviku dođe da legne, u taj snig, da bar malo počine, pa makar mu bilo zadnje.’, pričao nam, kad se malo osvistio.
Naježurim se i od same pomisli.
E, grdne rane, pa kad neko, ovo vijucjanje, danas, u Zagrebu, nazove pušanijom…! Koda ga sad čujem: “Ne znate vi, dico, bogara mi, šta je pušanija i njezini zubi!”
Baš, vala.
