Ne valja ni’vo, ni’no
U nekom iranskom filmu, jedan siromašni mali, izgubi jedine sestrine tenisice, pa, nastoji svim silama, nekako zaraditi i nabaviti joj druge.
I misao, odman, trk u ditinjstvo, kad većina dice tena ni okom vidilo nije.
I u školu i u crkvu, nosilo se bate.
Okokućna i misna obuća bila ista.
Bate, bate, bate…
Nekima sve do viših razreda osnovne.
I to one sa brnjicom i kaišom što je prnderljio petnestak cm od noge.
Najskoli dok su još nove.
I kako bi ji zarezivali ili iznutra bilužili ime i brezime, da ji ne bi s kimgot, u školi, zaminili.
Najskoli nove.
E, grdne rane!
Nekako mi se uvik smili na nas, siromaje, kad vidin ove današnje prvašiće.
Kako su ćusti i šesni i kako imadu svakakvi’ lipi’ stvari, od obuće i robe, do školskog pribora.
Te, daj im role, te, daj “baciklo”, kompjutor, mobitel, tablet…nema čega nema.
Bir se rode, uplati jin se za avuto.
Vozika ji se u školu, i’škole.
A, tamoke, imaju topli obrok, voće, plus džeparac.
Učitelji ji ne smidu ni pogledat.
Roditelji još manje.
Ništa ne rade u kući.
Svi “plešu” oko njizi.
Sve jin se želje ispunjavaju.
Rođendane slave po igraonicama ili in se kući priređuje prava fešta…
A, mi…
Nisan ni znala da iman rođendan, mile ti matere, sve do…ma, sve dok nisan pošla studirat, et.
A, i to slučajno.
Malo karikiram, ali ne vele.
Šta je, je…današnja dica su prikoviše razmažena i zato prikoviše upušćana.
Mi, pak, bili prikoviše malo maženi, prikoviše oskudni i prikoviše strogo odgajani.
Eh, da je bilo pomišat naše i njijovo, pa nać nekoju zlatnu sridinu.
Vako…ne valja, brate, ni’no, ni’vo.
