Čarobna kovica
Negdi do svoji’ 7,8 godina, čim bi mater negdi makla, a ti ostaneš sam u kući, prvo što ti sine u glavi je kovica marmelade.
Kako se i od kud tako brzo stvori u mislima, ne znan; samo znan da se mumentalno ukaže i ne miče ni sekunde, pa ti nema druge, veda zgrabit dvitri kašikice, pa kud puklo da puklo.
I ko će ti dočekat sutrašnju marendu s onin tankin slojem koji mater namaže na kruv, koda je isprosila, bošprosti.
To, bolon, skroz providno!
Da san ja umisto matere, ja bi nalipila toliko marmelade da nemeš od nje nać kruv.
A, ne nako…
Samo draži sritne nepce.
I zato ne propušćaš, vala, ni jednu priliku, pa makar samo liznut na vr’ jezika.
Da zera utažiš ili zavaraš želju, koja ne popušća kad ti čarobna kovica jednom iskrsne u glavi.
Džabe ti se š njon borit!
Oćeš mislit na nešto drugo, evo ti nje…šepiri se pri’tebon s onom malom što slasno oblizuje kašiku.
Počmeš učit tablicu množenja, da ko tamađoje, smetneš s uma.
Ma, kakvi!
Dvaput dva četri.
Triput tri devet.
Četri puta četri…kovica!
I već ti iđe pljuvačka na usta.
Džabe ti!
Zato se najbolje odman sjurit prema kredencu.
O’strava ti se pričini ko da se vraća, pa zgrašiš skroz na drugi kraj kujine, najudaljeniji od “mista zločina”.
Srce lupa u petama.
Prid očima svitljaci.
Teško dišeš koda te vuci gone…
Osluškuješ.
Ništa.
Moraš drnut bar jedne kašikicu ili ćeš umr’t.
Tiho otvoriš kredenac, pa obiručke zgrabiš golemu kovicu.
Đadriji kapčić se, ko zauzinat, neda otklopit.
Vratiš kovicu.
Virneš prikuću.
Jurneš nazad.
Nekako otklopiš.
Zgrabiš punu pripunu kašiku.
Ka’ne ti na majicu.
Ojme meni!
Letiš prat mrlju.
Neda se!
Ojme!
Vraća se mater.
Ojme, ojmeee!
– Što ti je mokra majica? – pita.
– Pila vode, pa… Polila se…
– Šuplja ti usta, šta li?!
Šutiš i moliš boga da izbliza ne zaviruje.
Usliša te.
Nevidljivi skretničar sriće ovi je put navijo za tebe, pa si prošo lišo i zato si zahvalan ko da si otplatio kredit za kuću.
Šta ti je dičji svit, vaktile!
Postoji li išta s čim bi se to danas moglo usporediti?
Ne, jelde…?!
***
providno – prozirno
