Školstvo u Bosni i Hercegovini, ali i cijeloj regiji, kao i mnoge druge strane našeg društva, duboko je devalviralo. Svjedoci smo svakodnevnih pritisaka na nastavnike, najčešće od strane roditelja.
Ali i prepravke najviših obrazovnih priznanja, i to od strane najviših školskih ustanova.
Na tu temu pisala je Maja Bugarčić za portal Zelena učionica, opisujući scenu iz školske zbornice na kraju godine u jednoj školi u Srbiji, a kolege sa portala Blic također su napravile jedan zanimljiv članak o tome. Sličan članak kao i kolega u Srbiji napravili smo mi da bi se barem otprilike vidjelo stanje obrazovanja u našoj državi.
“Ivana još tvoji, pa da idemo kućama više!” Sunčica je pogledala na sat i uhvatila se za glavu. Sjednica sedmih razreda je trajala već puna dva sata
Ivana je duboko udahnula. „Odjeljenje sedmo pet, dvadeset četiri učenika, deset dječaka i četrnaest djevojčica, prosječna ocjena tri zarez sedamdeset osam, četrnaest slabih, po predmetima – matematika četiri, fizika četiri, engleski tri, biologija dvije i geografija jedna.“
Čitala je statistiku potpuno svjesna da je nitko ne sluša. Mario je već duže vrijeme kuckao poruke na telefonu, Gordana je, bez skrivanja, čitala Gloriju, Jelena je odsutno gledala kroz prozor i zjevala.
„…devet odličnih, šest vrlo dobrih…“
„Preskoči to, ’ajmo pojedinačno, ionako više ne primamo informacije“ reče Zorica držeći se za čelo. „Ovaj kafetin mi ništa nije pomogao, pulsira mi glava kao da me neko udara čekićem“ reče, više za sebe.
„Bošković, odličan, 4,70. Martinović, dobar, 2,80. Soldo, odličan, fali joj jedna petica za 5,0.“ Ivana napravi pauzu, očekujući reakciju kolega, ali nitko se nije oglasio. „Da li da stavim na glasanje?“ Ivana umorno podiže pogled prema kolegama, ali se muk nastavio.
„Mislim, ona je jako dobro dijete, bavi se atletikom, natječe se iz biologije… Ima četvorku samo iz francuskog…“
„Ako Vijeće izglasa pet, ja nemam ništa protiv, ali bih toj maloj ostavila četvorku čisto za nauk. Mnogo je umislila da je bogzna što, treba je malo spustiti na zemlju. Na glavu mi se popela da odgovara za pet, kao da je jedina na svijetu!“ reče Ana. „Zato je nisam ni pitala! Pogledaj joj ocjene tijekom godine, pa reci da li ima osnova!“
„Dobro, ako se ti ne slažeš, ja sigurno neću insistirati. Mislim, žao mi što je dobro dijete, mislim da je kandidat za učenicu generacije, ali naravno, ti odlučuješ…“
„Da ti pravo kažem, mnogo mi imamo tih učenika generacije i odlikaše. To više ni na što ne liči!“ reče Vlado.
„Dobro, znači nećemo glasovati?“ Ivana je gledala po uspavanim licima svojih kolega, i kada je vidjela da nitko nije zainteresiran, nastavila je s čitanjem.
„Gvozdenović, dobar, 2,80, Marić, dvije slabe…“
„Jao, on je… da ne pričam. Tu ništa ne pomaže…“ upade Nina. „Kod mene mu piši dva, sigurno neću zbog njega da dolazim u kolovozu. I, sve moje jedinice odmah da ti kažem prepravljam u dvojke, kao i za druga odjeljenja. Ja im to držim do kraja kao slabu ne bi li se probudili, ali sve to mačku o rep!“
„Dobro, ostaje slaba iz matematike…“ Ivana pogleda Zorana.
„Ma, i moje ispravi sve, naravno! Hoću li mu dati sad dvojku ili u kolovozu, koja je razlika, osim što moram da sijedim s njim na plus četrdeset… a on ne zna ni da broji do dvadeset, ’ajde molim te…“
„Dobro…“ Ivana je iz pernice izvadila gumicu, i brisala jedinice, prepravljajući ih u dvojke. „Poslije ću crvenom kemijskom… za sada samo ovako… Znači, matematika, i engleski… dobro. Dakle, Marić, nemam sad prosjek, izračunati ću poslije, ali verojatno je dobar, kako vidim. Tole dobar, 3,38, Živkušić…“
„Tole ti je dobar?“ iznenadi se Smilja. „Ja sam bila ubjeđena da će biti bar vrlo dobar! Daj mu kod mene pet, i onda treba još jedna, da vidimo što može da se uradi, on je mnogo dobro dijete, nije baš da voli da uči, ali živi u jako teškoj situaciji, skoro mu je i djed umro, mnogo je bio vezan za njega, i…“
„Jao, Smiljo, pa ti znaš cijeli kraj, ovdje si 40 godina, pa svakom nekad umre deda!“ reče Magdalena.
„Ali on je baš bio vezan za djeda, dajte da pomognemo dijetetu, pa iduće godine su osmaši, iz drugih škola će doći na prijemni s puno bodova, jedino naši će da nagrabuse! Što tebi znači da li mu pišeš četiri ili pet, a on možda zbog tvoje četvorke ne upiše školu koju želi! I da ga nosiš na duši cio život!“
„Prvo, kod mene ima dva, a drugo, možemo tako i šest-sedam ocijena da navučemo pa da bude odličan!“ nervirala se Magdalena.
„Velika ti nauka likovno. Daj dijetetu tri pa da idemo dalje, piši trojka likovno, i kod mene pet…“
„Magdalena?“ Ivana pogleda kolegicu.
„Piši što hoćeš, samo da idemo kući više!“ Magdalena je nervozno prošla rukama kroz kosu.
„Dobro“ Ivana opet otvori pernicu i obrisa dvije ocjene. „Onda, Tole vrlo dobar, Živkušić odličan, 4,80, Ivković vrlo dobar, 3,75, Zovko, odličan 4,50, Šunjić, i tu isto imamo jednu četvorku, iz fizičkog…“ Ivana pogleda Dragana.
„Ostavi četvorku. Nije ni blizu za pet. Ako treba pokazati ću rezultate godišnjeg testa, nije ni tu četvorku zaslužio, i to sam mu poklonio! A, i Čovića smo ostavili s jednom četvorkom, ne može njemu da se popravi,“ reče Dragan.
„Čekajte, ljudi“ uključi se Goran, „Pa, od kad su došli u peti razred pričamo kako skoro nismo imali goru generaciju, je l’ tako? I sad, to malo dobrih koje imamo ćemo da ostavljamo s po jednom četvorkom, a zato ćemo sve jedinice da prepravimo u dvojke, i da poklanjamo ocjene nekom što mu je umro deda, pa da li je to normalno?“
„Ne dao ti Bog da živiš u takvoj situaciji kao Tole!“ reče Smilja
„Ja znam da ih ti sve poznaješ, i pratiš situacije, i sve je to u redu, ali ja pitam nešto drugo. Zašto pomažemo samo lošima, i da tako kažem – odabranima, a ovima koji se trude i rade ostavljamo po jednu četvorku?“
„Zato što pravimo lažne odlikaše, pa to postanu lažni studenti, lažni diplomci i lažni magistri i doktori, a pitamo se što nam ovako ide!“ reče Vlado.
„Točno, ali pravimo i lažne bez slabih ocjena, i zato što nekom umre djed bude vrlo dobar, a nekom kome nitko ne umre, ili ga Smilja ne poznaje, ostavljamo po jednu četvorku!“ reče Goran.
„Pa, to i ja mislim“ reče Ivana. „Zaista je ovaj razred jako slab, i možda treba podržati ovih nekoliko dobrih i vaspitanih…“
„Ja se ne slažem. Tako ih ne podržavamo nego ih puštamo da žive u bajci. Ovi loši i ne mogu bolje, a ovi mogu, u tome je razlika, i ako ih pustimo i poklanjamo, iduće godine će raditi još manje!“ reče Julija. „Ja mislim da od njih moramo izvući maksimum, a ne minimum. Čitaj dalje, ovako ćemo ostati do prekosutra!“
Ivana dignu obrve i duboko uzdahnu. „Dobro, ako većina tako misli… Ja se s tim ne slažem, i osjećam da smo prilično nepravedni, ali opet, ako je to stav većine ja tu ništa ne mogu“. Nakon što je vratila gumicu i olovku u pernicu i pritisnula driker, nastavi da čita.
„Dobro… Katić, nedovoljan, dvije slabe…“
„Tu je jedna moja, i moje sve prepravi u dvojke“ mahnu Vlado iz dna zbornice. „U kolovozu idem na more…“
„I moje“ reče Gordana okrećući list magazina.
„Dobro…“ Ivana ponovo otvori pernicu, i vukući prstom po rubrikama poče da briše jedinice. „Miro, hoćeš ti da prepraviš, ili ostavljaš ovu jedinicu, zaključila si Markoviću..“ upita Ivana.
„Pa, ja sam htjela da držim neki kriterij, ali kad nitko neće da ostavlja na kolovoz, pa nisam ni ja luda, stavi mu dva, mada sam jako protiv toga! Ali, ’ajde… kad smo u svim odjeljenjima popravili, ne mogu sad da se slome kola na tvom…“
„Dobro“, reče Ivana i ponovo otvori pernicu. „Znači Marković sad nema slabe, u stvari u razredu nema slabih više… Zapravo, u cijelom sedmom razredu nemamo slabih…“
„Nema ni u šestom ni petom, nikad ni ne ostavimo, ja ne znam kad smo posljednji put imali popravne u lipnju ili u kolovozu“ reče psihologinja Maja. „To nije baš dobro, ali… tako je… što ćemo…“
„Ma, koja fajda od popravnih kad svejedno moramo da ih pustimo?“ uzdahnu Miroslava.
„Idemo dalje, ljudi, ja ne mogu više da sjedim, pustite sad priče“, nervirao se Milan.
„Ninković, vrlo dobar 4,40…“ Ivana zastade dajući šansu nekome da odreagira, i nakon nekoliko sekundi tišine nastavi. „Opačić, vrlo dobar 4,20, Popov, vrlo dobar, 4,30…“
„Uh, uh, uh… ovdje moram da vas zamolim, on je u posebnoj obiteljskoj situaciji, dajte tu malo da progledamo kroz prste…“ uključi se Milan.
„A, što je posebna situacija? Ili bolje da pitamo Smilju…“ našali se Dragan.
„Jeste, to je jako siromašna obitelj, otac je alkoholičar…“ poče Smilja da rdaje podatke.
„Njegov otac alkoholičar? Nije on alkoholičar, dolazi na svaki roditeljski, vrlo fin čovjek…“ prekide je Ivana.
„Jeste, jeste, ne znaš ti, on se tako obuče i sredi, i nitko ne primjeti, ali on je alkoholičar, ja ih jako dobro znam, ima tu svašta.. Bolje da ne znaš!“
„Još jedna teška situacija?“ upita Goran. „Pa, ovo ispade neko specijalno odjeljenje, sve neke teške situacije i smrtni slučajevi…“
„Ne znaš ti kroz što ta deca prolaze, dragi moj, i bolje da ne znaš! Ja ću mu odmah dati pet, Milane?“
„Što ima kod mene?“ upita Milan.
„Trojku“ reče Ivana.
„Piši pet, da ne moljakam sad još nekog, kao da pare iz džepa daju! Ne bih ja izmišljao, stvarno je teška situacija.“
„Dobro“ reče Ivana brišući zaključene ocjene. „Uh, ovdje u rubrici tri trojke, kako pet, Milane, možda bolje da…“
Milovan uze kemijsku i ustade. „Evo, ovako“, i brzo upisa još četiri petice. „Popravio se na samom kraju godine“ reče i nasmija se.
„Sušac, odličan, 5,0…“
„On je kroz iglene uši prošao, bar kod mene. Nije baš toliko dobar, ali… neka…“ reče Vlado.
„I kod mene!“ dobaci Magdalena. „Ali, da ne pričam sad…“
„Dobro, Stojanović, vrlo dobar 3,60, Mehmedbašić dobar, 3,40…“ Nakon kraće pauze, VIvana nastavi. „Ćuk odličan 4,70…“ „Ćuk 4,70? Pa, hoćemo li zaista dozvoliti da kolegin sin nema sve petice?“ prjekorno upita Nina.
„Pa, Rade više ne radi kod nas…“ reče Ivona.
„Pa što ako ne radi? Radio je, i to punih deset godina!“ reče Smilja.
„Ja ga nisam ni upoznala!“ reče Ana.
„To što ga ti nisi upoznala ne znači da treba da oštetiš njegovo dijete. Dajte da glasamo, ljudi, ne možemo ovako!“ reče Nina.
„Ljudi, napravismo pijacu od škole! Hajde više da stavimo točku na ovo ludiranje!“ reče Ivona.
„Ovo je drugačija situacija. Rade je divan čovjek, pošten, i dobar kolega, to mu dugujemo! Nema što da se glasa, piši sve petice!“ reče Smilja
„Čekaj, Smiljo, daj da glasamo, da uđe u zapisnik, ne možemo baš tako da pišemo i brišemo…“ reče Vojka. „Tko je za da Goranu Ćuku popravimo ocjene kako bi imao sve petice?“
Većina kolega diže ruku. Ivana još jednom izvadi gumicu.
„Morati ću ispočetka da računam svu statistiku“ uzdisala je.
„Svi ćemo morati, nije samo kod tebe“ reče Katica.
„Koliko još imaš“ upita Jelena.
„Petoro. Sad ćemo to brzo. Urošević vrlo dobar, 4,40, tu imamo situaciju s roditeljima, svi ih dobro poznajete, kad sam rekla da ću mu ostaviti četvorku iz vladanja, otac mi je priprijetio da će me prijaviti u Ministarstvu… Prosto mislim da je za nas bolje da bude odličan, evo i ja sam mu dala pet, mada iskreno nije ni za tri, ali ja ne mogu s tim ljudima više da se natežem…“
„Piši mu kod mene pet, da ne bismo stigli da nas oblaju na nekom hercegovačkom portalu!“ reče Dragan.
„Ma, čudni su ljudi, ne znam na što su više spremni!“ reče Ivana prepravljajući ocjene, i nastavi. „Dakle, Lugonja odličan, Ćavar, bio je nedovoljan, sad nemam prosjek, izračunati ću, Filipović odličan, 4,85, Hrnjak dobar, 3,40 i Čukić odličan, 4,85.“
„Je l’ to to?“ upita Maja.
„Jeste, ako treba izostanke da čitam…“ reče Ivana.
„Nemoj, molim te! Sutra je nastavničko, bolje računaj prosjek iznova, i ja ću sad svojima!“ reče Nina. „Ispoklanjasmo ocjene kao Deda Mrazovi, sačuvaj Bože!“
