Prezobrašćina
Prije nekog vakta, doveo jedan, dolike u neko selo, curu iž Njemačke…
Švabicu.
Samo podikoju, kažu, natucala hrvatski.
Pa, se svi sjatili oko nje da ju, bržebolje, nauče još pokoju rič.
“Ajde reci mater”
‘Ajde reci baba”…
I tako, svi ‘oće da pokuša baš njijovu rič.
A, našo se tu i neki dežurni šaldžija, pa se dositijo kako bi mogo napravit dobru šprdačinu i usput se slatko nasmijat.
A, muško ko muško…najmu smišniji prostakluk.
“Ajdera probaj reć Maču Pikču (Machu Picchu)
Naravno da je, sritna cura, izgovorila baš ‘nako kako je i ‘tijo: “maču pi**u”
Cilo društvo se stalo zakocenjivati o’smija, najskoli muškadija.
Smijulji se i Švabica, premda blagog pojma nema šta izgovara, ni zašto se toliko ržu.
A, đavlija se muškadija nadovezala, pa navalili još više;
“Ne, neeee! Ne tako, nego Ma- ču Pi-ču.
Ona opet ponovi isto “Maču Pi**u”.
I opet vatanje za drob da jin se pupak ne odriši o’smija.
Drugi se valjaju i kopaju nogom; trećima već suze vrcaju…
A, ona, ko pravi uporni i naivni Švabo, poslušno ponavlja i ponavlja…
I uvik isto.
Ne bi ovarisala ispravno, pa da je za likariju!
I Bog te pitaj do kad bi tako da se, najednoč, nije oglasila baba iza šporeta, obrecnuvši se na unuka što mu cura izgovara “take, bošslobodi, prezobrašćine i pogrdašćine.
I još prid muškadijom”.
U pustom zanosu skoro su i zaboravili da je i ona tu.
Objašnjavaju joj da se tako zove jedan poznati grad u Ameriki…
Da ona, Švabica, to nikako nemere izgovorit na ‘rvackom…
Da i ne zna šta to znači, ni zašto se oni smiju.
“Eto ne zna…sve se bojin!”, sumnjičavo će baba, strogo odmjeravajući, čas nju; buduću snaju, čas njega; unuka.
“Pa, što se, undak, tako cirlika, kad ne zna!?”
I aj’ ti sad babi objasni da “prezobrašćina” na našem jeziku, ne zvuči prezobrazno za nekog stranca!
Nema ko bi je uvjerio, pa, nisu ni pokušavali.
Unuk, napokon, ša’nu divojci na uvo, po švapski, šta znači to što izgovara i kako je baba prikoviše osjetljiva na to, pa joj se mala stade ispričavati, grleći je i sklapajuć ruke, ‘nako kako to radi kulturna, stranjska čeljad, kad nešto skrivi.
“Dobro je, aj, aj…”, odma’nu baba rukom u znak pomirenja.
“Ali nemeš, bona, od ruga to izgovarat. I još pri’ muškadijom!”
Ni’ko ne privede curi na švapski, šta joj baba reče.
Unuk odma’nu rukom u znak da nema potribe privoditi.
Nije poznato je li Švabica ikada savladala ‘rvacki izgovor Maču Pikču i je li ikada više i pokušala.
Rekosmo samo ono za što znamo da je živa istina, pa, virovali vi il’ nevirovali, et.
