Priča naših ognjišta: Didov san
Rani’ sedamdeseti’ znala bi’ čut’ od našizi stari’: Ajde, ajde, vrati’ ćete se, al’ bi’ će vam kasno!
Moj dicd se nije mirio s tizin što mu dica odvedoše unučad na sve strane svita.
Zna’ je šta bi moglo pripomoć’, iako je bio iznemoga. Odlučijo je, prije nego sklopi oči, da će sagradit put od Galušine kuće do Kontirića kraj našeg drvara i prilaz sa gornje strane pojete. Kolin i konjin brata Marka ili nevistina rodijaka Ćukana sve će se moć’ dotrat’: pića sa livade, ditelina sa Drage, žito sa guvna, brašno iz mlinice, drva iz Krčina, kumpiri sa Topale. Njegove trudne neviste rastereti’ će priteški brimenja. Morebit da bi undan i ostale. Morebit da će se dikoja vratit.
Ali osmašica Neda je brez pristanka briljirala u školi i stalno su učitelji ponavljali da je grijota da ne iđe dalje u školu. I druge obitelji su već otišle.
Tako smo se našli u novoj kući u Makarskoj. Učeć’, birali smo svoj pute, ali za blagdane se znalo di se iđe! Ka’ smo otišli gorikar u Vinicu dočeka’ nas je lipi didov put, puno veći od onog potribnog za kola i konje. Rasika’ je šumu,, stuka’ svaki kamen tako da kola ne bi zapinjala ili, ne daj Bože, da bi se konji ošćetili.
Dida nije više bilo isprikuće sa duvanon i mrkušicon.
Prokrčeni put je i sad tamo. Niko se šnjin ne koristi.
Ne svraćan puno, ali kad se zaletin u Šiške, uvik prođen od Svitinjaka uz Gromilu do pojete, puton svog dida, pa se pomolin za njegovu dušu.
Prisitin se zadnjeg zvuka priteškog mašklina u rukon đuturuma. Š njin je razbij’ škripe. Prisitin se zvuka kosira i čujen kako siče panjčiće i grabovinu krčeć’ put za svoje snove.
U molitvi zalivenoj suzon redovno pročitan didovu zadnju zemaljsku poruku: pripravi put da bi ostvarila san. Makar od njega ništa ne bilo – lipo je sanjat! Makar sanjala sa mašklinom i kosiron!
Piše : Ljubica Mihaljević (r. Šiško)/Naša ognjišta
