RIČI MOGA ĆAĆE
Ispred naše kuće stare,
zamišljena sida glava,
kad ga gledam, ne znam točno,
dal je budan, ili spava.
Znade tako odrimati,
u komadu, dva – tri sata,
dok ga mater ne probudi,
jakom škripom, starih vrata.
Što ga budi škripa vrata,
ne ljuti se on zbog toga,
samo pita snenim glasom:
Jeli vrime molit Boga.
Tad bi dica posidala,
oko majke, oko ćaće,
zboria bi tihim glasom:
Molte dico i Bog da’će.
Kad s molitvom on završi,
ispriča bi priču koju,
sića bi se svog života,
pustia bi suzu svoju.
Al na kraju svake priče,
uvik bi nam reka ćaća,
poštenje i vira dico,
svud se suvim zlatom plaća.
KATARINA ZOVKO IŠTUK
Mostar 06. 11. 2018.
