Sićan se kad bi vaktile pok.did Jozo metnio kilo, dva kumpira u rernu Smederevca i dobro zajarca vatru.
Unda bi izvadio kutiju sa škijom zamota je u dvadesetjedinicu ćat i izvadio bi varzag iz đepa.
Prvo bi pogleda imali još kremena u njemu, nageo bi se malo ustranu i zapalio škiju.
Ritmički bi škiju pribaciva sa jednu stranu usta na drugu i koji put bi otvarao rernu i malo bi progonja kumpire.
I tako bi jedan vakat u miru pušio, livo od šporeta drža je uvik bocun trunjave loze rakije, pa bi koji put malo cugnio iz bocuna, i svaki put nagon toga bi izustio…
“A je jaka đavlu je podaj, a ne mere isan bez nje”.
Tako bi did nastavio dežurati kod šporeta, koji bi put sam sebi nešto rekao vrteći glavu tamo amo.
Unda kad bi kumpiri bili gotovi.
Onako vrile bi ih rukom vadio i tiho zabeštimao kad bi se trun spržio.
Baba Baguša bi dobacila.
Što bolan ne sačekaš malo, vidiš da su vrili.
Nećuuuu stara i ne mišaj se di ti nije misto.
B. Lončar/Priče kroz Mostar i Hercegovinu
