Danas sam ustao sa glavoboljom, kod mene je takvo stanje da ja doktore ne trebam, gotovo pa nikada.
Evo vam zašto, kada kažem da me boli glava, majka kaže: Sine, možda je pritisak uzmi jogurt i bijelog luka, vidićeš da će te prestati. Žena kaže: Loše si, garant, spavao, možda zbog jastuka. Ne daj Bože da stari počne pričati, on je već ko Vasa Pelagić, a nikad pravu dijagnozu ne da, odem na posao, a tamo mi isto kažu da je pritisak, da pijem dosta tečnosti…
Pa dan te ‘ebo, na kraju dana koliko rituala uradim popraviću i krvnu sliku! Strašno! Što smo mi Hercegovci vako’ rođeni da pametujemo? Uzmem da jedem med kašikom: Nemoj jadan nisi bio, uzmi drvenu! Kažu, ne valja! Uzmem naveče da ko čovjek pojedem jaje: Teško će ti past’ bolan! Uzmem narandžu, nemoj ni to, uhvatiće te žgaravica. Nemoj nedjeljom prati veš, nemoj utorkom rezat nokte, nemoj kod frizera, nemoj usisavati kuću tri dana po Božiću, nemoj bacati smeće kada padne noć, nemoj širit veš kad zađe sunce, nemoj ovo, nemoj ono. Kad vodiš malu bebu, kaži pi što je ružna, posrale je koke…
Vala pretjerujemo svi! Pa ovo samo kod nas ima! I u zadnje vrijeme šta ti god ne ide: Neko ti je bacio čini, crna magija, dušmani… Jebeš mi sve ako smo normalni? Ali sve u svemu smiješni smo, nekako smo „Poseban narod“, starinski…u jednu ruku smo puni života, optimistični, a u drugu ruku znamo biti tolika gamad da je to strašno! U Hercegovini ti je biti besprijekoran i nikakav više, ali opet ćeš biti ili glavat ili nosat ili ti neće valjat strina, ili majka..
Pa evo đe’ ćeš u svijetu dok sjediš i gutaš na suncu onu finu jutarnju čuti: Jao vidi nje, Halo, okle nje, Jao vidi joj cipela, vidi ovoga… Ono..baš smo površni, zajebali smo sve modne ili ti po modernom fashion žirije..
Teško ti je ovdje ko ne zna sa nama!
Ali smo nekako opet ljudski, kolike god da smo tersine, upitani smo, i na sahrani se sa osmjehom javimo jedni drugima, onako visoki, korpulentni, volimo i pojest i popit, a vala kad ležimo nećemo ustat da rat počinje.
Najdraže nam je sjesti pa ogovarati, pa platiš onu marku za kaficu i Boga mi ne možeš reći da nisi bio u Pozorištu, a? Pogledaš i te kako dobru predstavu, vidiš ko se razveo, ko se zaposlio, ko se vratio, a ko je otišo’!
Ogovaramo kako god okreneš ali nismo valjda zlobni, a? Šta vi mislite? Ja mislim da nismo, nego eto….“Takav nam mentalitet“.
Izvor: Mostarac bez dlake na jeziku
