Prti mi to s očiju
(Nastavak III)
Od kad su babe u Ercegovini načule da imade niki salalom dotur na kompjutoru, pa još bresplatan i tako lipog naškog imena…u tren oka se od ljuti’ neprijatelja moderni’ iskonica, pritvoriše u fanatične obožavateljice vitrualnog dotura.
Eno, prođi selom, paš vidit…svaka se zgurila nad mobitelom ili kompjutorom od unuka i stalno vavle o doturu Andriji.
Kako da ga ujte…
Od kad do kad radi…
Prima li prez knjižice…
Propisuje li dobre praškove…
Imade li cereta za križa…
Te i mene svrnila da je pribilužim i zakažen termin.
Reko’, evo, more odman, baba.
Ona se zadeveti, ko da sam rekla da je Sveti otac papa na pragu.
“Kako odman, missovo ti bilo!”
Lipo, reko’. Evo, dotura, evo tebe, a evo i pitanja…
Ugledavši sliku mlađahnog Andrije, dlanom poklopi razjapljena usta i zašuti.
Šta je, bona? Oćeš, reko’, odgovarat na pitanja ili neš?
– Pa…ta, neću zar vako…?!
– Kako?
– U’voj okokućnoj robi. – reče šapljuć snebivajući se od nelagode.
– Haha…ma, ne vidi te on bona, baba.
– Misusovo, kako ne vidi?
– Lipo. To je samo slika.. crtež.
– Ujmoca…pa, di je dotur…toji Andrija?
– Pa, to ti je.
– To?
– Ee…
– Pa, jel sadak tu…na televunu…?
– Nije, baba, nego su to pitanja koja bi ti i pravi doktor postavio…pa, samo odgovaraš na pitanja…
– Ne razumin!
– Ma, ne moraš razumit…ajde da ispunimo to, pa da vidimo šta će ti reć.
– Nu…
– Ime i brezime…datum rođenja…stavićemo “negdi o Kalandori”, jel’ tako?
– Je, je…o Kalandori, tuda negdi.
– Bolujete li trenutno od kakvih bolesti?
– A?
– To je pitanje?
– Manjka mi bolesti…ne znan šta nemam.
– Aj, dobro, nemoj sad nabrajat te bole, dotura samo zanima imaš li koronu.
– A?
– Imaš li povišenu temperaturu.
– Nu..pa, štaj ti reć…(pipa čelo)…’nako…topljikavo….
– Znači nemaš?
– Mo, nemoj ti stavljat da nemam!
– Zašto?
– Tako. Stavi ti da imam.
– Grebe li te grlo…žulja li?
– Mo, nije toliko grlo, koliko mi se usta spiču, pa, vika dojim oni papremeni bambon. Gorče usta.
– Kašlješ li.
– A, zakašljučem kadgod, nu…
– Osićaš li slabost, malaksalost, bol u mišićima…
– Iissss…jašta! Malaksalo, jakako…
– Od kad traju ti simptomi?
– Od kad…? Isss, ima taj vakat.
– Otavrlje…?
– Mo, kako bi ti rekla…odavno, bona, et.
– Kako se trenutno osjećaš?
– Sada, jel’?
– Ja.
– Ma, ko i uvik…isan nazor živi, et…
– Ok. Da vidimo šta kaže dotur…
– Aj, baš da čujen…
– Evo, dotur kaže, vako… “Ili ste govorili neistinu ili ste odavno mrtvi.”
– A?
– Eto, čuješ…evo, to piše.
– To dotur kaže?
– Ja.
– Da, kotamađoje, lažem, a?
– Kaže da ne more virovat da neko ima toliko bola, a da je živ. Kopčaš, baba! Sumnjiva si mu?
– Kome…tojem, tojem…
– Doturu Andriji, ja…evo, gle…
– Mo, nije to dotura ni vidilo…tako ti njeme reči…da san ja rekla! Jačudim se ja ko će dat takog dotura s kojim moš divanit kad god oš…mmm.
– Nije da branim Andriju, ali šta je, je; navela si prikoviše čudo bola.
– Prikoviše?! Nisam ji ni pola rekla…ajde, reko’, koju ću prišutit…
– Isss…da si još koju dodala, Andrija bi se automatski isključijo…to je sigurnosni mehanizam zbogradi namjerne zavrkancije.
– Zavrkancija…! Bole su, znači, zavrkancija!
– Mo, bona, vi babe prikoviše uveličavate, pa umitni Andrija (kompjutor) misli da ga neko zavrkava…
– Mo, nikakav ti je to dotur! Tribo bi se zvat “Rđa”, bolje bi ga ljubilo to ime.
Prti mi to s očiju! Vrvi!
******
vavliti (vavle) – zivkati, zapitkivati
otavrlje – odoka
prti! – bježi!
vrvi! – odlazi!
