Živa istina: Jakud te đava poprtijo!

U’no vrime, kada su kod nas tek iznimno ritki imali čudo zvano “radijon”, bila je to isključivo muška alatka, za neophodno informiranje, zabavu i, eventualno, kulturno uzdizanje.
Viđalo se tako te sritnike, mavom didove, zalegle na nekom guvnu, podno plasta, na zidiću ili skalinama pri’kućon, kako s tojim đadrijim radijonom na uvu, slasno uživaju u svojoj igrački, neprestalno vrteći antenu, ili radijon, čas na’vu, čas na’nu stranu.
Bilo prikoviše smetnji, pa bi radijon čudo šušćijo i krčijo.
Poneki didovi bi, plandujuć uz radijon, provodili cili, bogovetni dana.
Da jim, bošsačuvaj, štogod ne promakne. Vijesti su, kao i danas, bile poseban, sakralni obred.
Tako i za ovog dida koji je sve napeto pratijo, a najskoli uzbudljivr visti sa frekvencija “Radio Vatikana”.
Ubijo bi te da mu to zabraniš odslušat, sunce ti žarko!
Evo i prvog signala najave tog vrhunaravnog čina…
Skoči se did, pa, bržebolje, do daske pojačava ton i još jače pritišće uvo uz plastičnog ljubimca.
Priteći kažiprst je, po običaju, već u zraku, kao apriorna opomena protu eventualnog narušavanja svečane tišine koju, čini mu se, i samo disanje narušava.
Smrtno ozbiljnim izrazom lica, upozorava nazočne, (ovaj put babu), da jim ne bi palo na pamet progovoriti, nakašljati se, zivati…
“Šuder! Šš”, ponavlja stalno, premda ni’ko živ ništa ne govori, niti čini.
Uostalom, samo su nji’ dvoje.
Babi se i’nako već odavna dodijalo š njin natezati, pa popušćala, štaš…
Ušuti dok visti ne prođu.
No, on, za svaki slučaj uvik poduzima iste, stroge mire opreza.
Zlu ne tribalo.
Evo ga…prvi zvučni znak, drugi i treći, te duboki, muški glas i svečano predstavljanje: “Radio Vatikan”.
Did ne diše. Samo po prstu u zraku, kojeg predostrožnosti radi, ne spušća dok ne prođu visti, razabireš da je živ.
Čuvši to, baba, koja šutke slušala s kudiljom u rukama i po prvi put nije pobigla iz sobe dok mu “njegove **rane visti” ne prođu, na vas glas poviče;
– E, toji je mene ispovido u Međugorju!
Did sav protrne.
I kako se samo usuđuje pisnuti.
– Šta t’je bona – odbrusi prezrivo – Ovo je Vatikan…tamoke di je papa. Aj, začepi gubicu, viš da slušam!
– Meni se, stro, učini da reče pra gardijan…što je mene ispovido.
– Java je tebe ispovido…šuti, bora ti, ništa o’tebe ne čujen.
– Ja, puste šćete! – planu baba uvriđeno, a on, očekivano, na rubu živaca, zdimi u drugu sobu, s radijonom na ušima, žugajući kasnije kako ga je, zbog njezini naprdašćina, gadno pomelo po križim, tamo, u studenoj sobi.
– Evo ti na…umejo me led, Božje ti kiše!
– Neka je! Jaku’te đa’ sprtijo tamo!
– M, m, m…
– Slobodno ti i drugi put…

Biralo me