ŽIVA ISTINA, KAŽU: A, jesu joj kršno ime dali!

Bilo je to u ono vrime kad su se u Zagrebu tek stidljivo otvarale pizzerije i kada se stajalo u redu, ko vaktile za kavu, dok bi se došlo na red za taj talijanski specijalitet.
Ta, nije ih, ko sada, bilo na svakom uglu.
Zatekli se, tih dana, kod sestre u Njemačkoj, ćaća i ja.
Nas dvi se još uvik tada nekako ustručavale pri’ ćaćom, premda je ona bila udata, pa i dicu već imala.
Navika je navika, džabe ti…
Šaplje ona meni šta mislim bi li se ćaći svidila pizza, pa da naručimo.
On s puta, a dok bi sad spremila nešto bolje, crknuće, siroma, od gladi.
Kimnem potvrdno.
Nije ti, reko’, on prikoviše šmedljav, znaš i sama.
Pa, pitaj ga, dodah šaretom.
Ona se isprsi i nakašlja, k’oda će držat kakav predizborni skup, pa zacvrkuta s dozom nelagode:
– Ćaća, jel voliš ti pizzu?
Ćaći se, za tili čas, prominu boja lica.
Pogleda sestru ‘nako…k’oda je opcovala Boga, u najmanju ruku.
– A? – izusti naginjući se prema njoj snebivaljiva izraza na licu.
– Pizza…to ti je jedno talijansko jelo, nako ko…
Istog trena otpustiše sve kočnice i bremza i stade se on grohotom smijati.
– Hihihi… I zove se pica?
– Ee…
– Hihi… A, jesu joj kršno ime dali!
– Eto…
– E, đavliji Talijani, svašta ti će im past na pamet. Ču’uj, pica…hihi… Mo, jel se stvarno tako zove?
Nas dvi uglas potvrđujemo, a on se ne može čudom načudit da ne’ko može jelu nadit tako prezobrazno ime.
Priskočim, k’o školovano čeljade i pokušavam rastumačiti kako na talijanskom jeziku to ime ne znači, niti asocira, na išta “sramotno”…
Da se, uz to, piše sa dva “z”, a ne sa “c”…
Džabe ti.
Smije se on i neda ni čut da Talijani nisu namjerno nadili baš tako.
– Ma, ajde, bona, ne znam ja njizi…! Samo nek je bezobrašćina, taki su ti Talijani, hebli majke svoje tene. Jako će drugi, nego Talijani. Čuj, pica! A, troćaćin i’,pa, jesu mogli grdnije u Boga…hihiii.

Biralo me