Živa istina kažu: Đadriji zeman

Kad je, vaktile, jedan did, prvi put čujo za bakterije u mliku…”kobiva, ništa tako sićušno, da se ne vidi golim okom, a jopet, tako pogano”.
Zinu on u čudu, pa odma’nu rukom.
– Ma šta! Zadajem ti sunce, da je ko džudžan, moja bi ga nevista stukla, onom svojom mećajom, neta li nešto tako malešno i šugovo.
Aj, sidi, moj sinko! Kak’e te baterije snašle!
Živa istina, kažu…
Upućenija čeljad udri u smij. Sritnom đuturumu ništa nije jasno.
– Nije baterija, već bakterija, dide.
– Ma, šta je, da je. Bolan ne bijo, pa jes’ ti kad vidijo nju kako mete mlaćenicu, a?
– Vidili smo. Mete ko i sve žene. – namjerno ga draže i napucikavaju, obijesni unuci.
– Ko i druge?! Ma, šta nadovidaš, ti! E, nisi ti stapa ni vidijo, sinko! Kad ona prodre po’nom mliku, moj brte, ne bi ni đava priživijo, nekmoli ota, baja. I kakva je to baja, pa nevidljiva, đatodnijo baju? Ižinjava svit, eto ti!
E, reko’, ne bi ti ga rada bila bakterija u tom, nevistinom stapu.
O svom ti poslu!
Kokad je nevista čvrsta i arna.
Kažu da bi se žene, najčešće, laćale mećaje kad ih ujti uja.
To se, undak, prokidiva, po tom, jadnom mliku, da vrca do nebesa.
A, one, sve stupče oko stapa.
Mlate li ga mlate!
Ne znaš ko više ječi, one ili mliko.
A, potlje se pitaju zašo im je mlaćenica ‘nako ljuta.
Sva zvižđi o’žesti.
A, Iruda ti; di se neće uzvišćat, od nakog prokidivanja.
Danas ne znaju mest mliko, pa baje ubijaju kemijom, umisto mećajom.
Šta li bi, tek, na to, did reka?
A, štaš reć? Đadriji zeman, et.

Biralo me