Živa istina kažu: Kad se isan zanećka

Bilo je to u vrime kada su se dica vrlo ritko slala od kuće u gradove na škole.
Najskoli ženskadija.
A, ako bi i’ se i slalo, uvik je to bilo u tetkine, strinine ili već neke rodijačke ruke.
O zasebnom stanu se nije ni pomišljalo.
Tako biše i s junakinjom ove priče.
Doduše, ona je imala odvojen stan u tetkinoj kući, ali to ti ga dođe na isto.
Kasnije joj se pridružila i sestra.
A, tetka, k’o tetka, zvala ih u početku za svaki obrok, što su one, reda radi, uglavnom odbijale i samo bi, tu i tamo, reda radi, prihvaćale ponudu, najčešće nediljom i blagdanom.
Nemeš od ruga često ist tuđu ranu.
Pa, ni tetki, bome, ne padaju pare s neba.
A, bila je tada prilična oskudica u svemu; od kave, do deterdženta…za sve se stajalo u redu, osim onih sritnika čije su ćaće radile i Njemačkoj, kao njijov.
Al’, nemere čovika doteć toliko koliko triba dici, onoj u gradu i onoj na selu.
Pa, bi se cure uglavnom loše ranile, najviše iduć nekvalitetnu suvu ranu, ko i svi podstanari u’ni vakat.
Nikad se naist ko Bog zapovida.
Jedne nedilje, kad bijaše sama, tetka je pozva na kiseli kupus; tradicija koju pravi Ercegovac ne napušta, pa ma di da se o’seli.
Znala je da voli kiseli kupus, pa se začudi kad ču “Ne mogu, vala, tetka. Baš sam malopri’ ila”
Lagala je.
Zapravo je baš bila gladna, a odgovor joj više izletio, ‘nako…automatski…
Jučer je, naime, bio neki svetac i bila je na ručku, pa joj se činilo neprimjerenim doći dva dana za redom.
Neugodno ti, pa da je stoput tetka.
Osim toga, tetke nekoć, nisu bile ko današnje – “oko tetke svoje” -.
Ne.
Bile su zamjenske matere i zato, u neku ruku, njijove kopije.
Dakle, stra’ i trepet.
Plus ona neobična nelagoda koje se nema prid materom.
Tako je lik tetke, strine…zapravo, predstavljao dvojstruki i trojstruki autoritet za tadašnje, izrazito plahe, tinejdžere, slučajno zalutale u veliki grad.
– Što neš, bona…? A, baš uredan kupus. – reče tetka stojeći na vratima.
Zazvuča joj nekako neuvjerljivo, čak i suho i nedovoljno srčano…
Rječju, kao da ju poziva reda radi, pa odbi još jednom.
I još jednom.
A, što je više odbijala uvjeravajući da “zbilja ne može, jer zbilj nije gladna”, to bi joj naknadni pristanak djelovao to gluplje.
Na kraju tetka pristade s nutkanjem, a njoj se opet učini k’oda je jedva dočekala.
Valjda i zato da sebi lakše oprosti što se toliko zanećkala.
Ništa gore, ko kad se isan čudo zanećka.
Onda te sramota pristati, pa sve da goriš od želje za tojim oko čega si se zanećko.
A, ona je učinila baš tu grešku u koracima.
Toliko voli kupus; gladna je ko vuk i k tomu joj se tim nagovaranjem još dodatno probudio i apetit i glad i želja, al’ džabe ti…
Prikoviše se nećkala; prikoviše glumila da “stvarno, stvarno ne more i ne more”, pa sad šćucaj, et!
Za kaznu je samu sebe grubo prekoravala.
“Ođavla sam se tako zanećkala! Koda je život u pitanju, mile ti majke!”
I dok je tako zdušno žugala samoj sebi, evo tetke ponovo…
“Gospode Bože, pomisli, šta da sad napravim; da ipak pristanem, kad je već toliko…:
– Čuj…iđem ja do grada, pa da znadeš, ako me ne’ko triba…, prekide ju tetkin glas.
Kamen joj pade sa srca.
Nije više morala glumiti.
Bi’će da je tetku uvjerila ili barem popravo odbila od daljnjih nutkanja.
Ode tetka niz ulicu, a ona pričeka koji trenutak, pa trk gore, uza skaline i vrcom u tetkinu kujinu.
Od šporeta i lonca se širio poznati, zamaman, kiselkast miris.
Bržebolje zgrabi viljušku, digne poklopac i, ‘nako s nogu, stade trpati u usta, ravno iz lonca.
Najednom se otvoriše vrata, a ona vrisnu i odskoči s viljuškom u jednoj i velikim poklopcem od lonca u drugoj ruci.
Ni živa, ni mrtva.
Pred njom je stajala tetka, gotovo jednako preneražena kao i ona.
– Misusovo..! A, jesam te lipo zvala! – reče smetena.
Jednoj i drugoj biše užasno neugodno.
Jednoj što se tako opako osramotila, da opakije nemere, a drugoj što je toj “sramoti”, ne’otice, bila svidokom, vrativši se po đadriji ključ koji bijaše zaboravila uzeti.
“Zemljo, otvori se i progutaj me!”, vrištala je u sebi, sritna cura, nespretno pokušavajući objasniti neobjašnjivo i koliko toliko saprati ljagu srama kojim se zalila.
Neuvjerljivo je i isprekidano mucala, pa, gotovo i nesuvislo, čineći da sritnoj tetki bude još nelagodnije.
A, njoj samoj…
Ojme meniiiii!
Zemljo otvori se, ko dragog Boga te moli-iiiim! Umr’t ću od stidaaaaa!
Doslovno i bukvalno se tako osićala.
Sram do neba i priko neba, et.
Živa istina, kažu…
Vjerujem da se tako osjećala.
I ja bi’, svega mi!
Jer ljudi su čudne biljke.
Baš čudne.
Ta, ovakvo šta bezazlenoga, većina nas bi doživila slično, odnosno, većom sramotom, nego da te ujte u kakvoj ozbiljnoj krađi.
A, možda baš zbog toga.
Nekako, koda je “otmjenije” ukrasti veliku i skupu stvar, nego neku tamo puku tričariju, poput jaja ispod tuďe kokoši, ciplju drva i sl.
Volimo bit otmjeni, i džabe ti!
Što se mene tiče…najsmišnija priča ikad.
Za sveosve.

Biralo me