ŽIVA ISTINA, KAŽU: Kakva je priša?

Negdi tamo, sve do 70ih, kod nas nije bilo kafića, nego gostionice u koje su muškadija svraćala na čašicu pića i razgovora ili partiju karata.
A, bilo je i takizi gostijonica u kojiman se moglo štogod i bacit u kljun.
One su uvik bile na strateški zgodnom mistu; na raskršću puteva, autobusnoj stanici di se prisida na drugu “prugu” i tako to…
O jednoj tak’oj su, odvajkada, kružile svakojake priče i legende u kojima se vremenom više nije dalo razlučiti istinu od neistine; šalu od zbilje.
Tek priče su se prenosile od usta do usta, a svatko je tvrdio da je “čujo iz prve ruke” i da je sve živa istina, pa tako i ova, s tim legendarnim, promućurnim gostijoničarem.
Nije ti ga baš svak, u’ni vakat, znajo sebi kod kuće osigurat posa, tako da ne mora rmbat na baušteli u Nemačkoj.
Snalažljiv čovik, nema šta.
Kuća mu bila na zgodnom mistu; na samoj glavnoj testi.
Zaustavljali se tu svi ‘tobusi i izlazili oni koji su morali prisidat.
Nekad bi između ta dva prijevoza znalo biti i pola dana čekanja, najskoli u zimi kad još ne bi prošla rauba.
Čeljad, ‘nako s puta, umorna i gladna, nije ni bila toliko izbirljiva, niti prikoviše šmedljava.
Pusto se naviklo na raskošnu trpezu…
Nego, moj brate, komad slanine i glavicu luka za sve prigode.
A, i da je, nisu imali drugog izbora u tom čekanju u kojem bi triput ogladnili prije nego stigne kakav prijevoz.
Pojist ovna pod runom, krušnu ti mrvicu!
Gostijoničar trlja ruke.
Puna šaka brade.
Kad mu je puna gostijona, najbi on volijo da zarupi snig i da rauba ne prođe sve doklen teče ijedne pare u takujinima.
A, za gastronomsku ponudu nije ti vele brinuo.
Zna da gosti nemaju di pobignut.
Kad bi iznenada iskrsli gladni gosti, a on nema ništa na meniju, rekao bi im da ništa ne brinu…saće janjetina.
Na pitanje koliko još triba čekat, nonšalantno bi se počešo po proćelavoj glavi, naškiljijo na jedno oko, podigao kažiprst i samuvjereno odgovorio: “Ma, sa’će to, bolon, kakva je priša?!”, a onda dreknuo negdi prema stražnjim vratima:
“Mali! Ajdera, trkni u kočak po janjca! Gosti čekaju.”
Gosti bi u glas graknuli, da je li on pri sebi; šta misli da će čekat tu do sudnjeg dana…i sve tako, uz glasne pcovke, pokude i pritnje.
Debeli živaca kakav je bio, domaćin se nije dajo smesti.
“A, kiše ti Božje, kakva vas je priša osvojila, đa’todnijo prišu! Saće to mali, čas posla…”
Živa istina, kažu.
Jesu li gosti stvarno doživili tako nešto ili su, zbog legendarne usporenosti i nonšalancije, nadomakli, pa od mrava pravili slona, nije na nama da odgonetamo.
Tek priča o tome kruži od kad je gostijonica, et.

biralo me