Živa istina kažu: Sve je dobro što dobro završi

Bilo je litnje predvečerje.
Na prostranoj terasi kafića dvi sestre, jedna drugoj žustro prepričavaju novosti.
Prilično dugo se nisu vidile od kad se jedna od njih, priselila u veliki grad.
Za sveosve.
Napetu priču i razuzdan smij, svako malo, ometa dvoje dice, kojima je, poput sve dice, postalo dosadno čim su se nadobrovoljili soka.
A, bijahu to seoska dica, od svojih pešest godina, nevična sidenju na jednom mistu.
Pogotovo takvom, strogo ograđenom živicom i tako opasnom da mater svako malo mora intervenirati opomenama i povicima: “Ne, na cestu! Vrati se! Ne diraj to! Sidi tu!…”, a sve to usrid zanimljiva razgovora.
Čim bi se, njih dvojica, zera primirili, nastavljale bi prekinutu priču, povremeno se naginjući jedna prema drugoj, da štogod kažu ispod glasa, a završe glasnim smijom.
Usrid jedne takve scene, spaziše da nesta dice s oka, pa se mater skoči, panično ih dozivajuć poimence.
Prođe iza bočnog zida i za tren se vrati s dicom i dlanom na ustima, uz poznato mahanje glavom u znak neviđenog zaprepaštenja.
– Ja, bruke i sramoteee…! – prošaplja, okr’ćući očima, prije nego je sila.
– Šta biše? – u čudu će sestra, napeto iščekujuć rasplet.
– Pa, ne mogu virovat…!
Ponovo stavi ruku na usta i još nekoliko puta zakolača očima.
U prijevodu: “Ajme meni, ruga i sramote”.
– Zamisli ti…
Dade znak kažiprstom da se nagne prema njoj, pa prikučiv glave jedna drugoj, šanu:
“Zamisli…obojica se skalali i pišaju tu u živicu, a ljudi u čudu bulje…!”
I opet se, nakon šaptaja, razliježe gromoglasan smij; ovaj put takav da je prelazio granice pristojne uljudbe na javnim mistima, na kojima, nije samo zabranjeno pišanje u živicu, nego i glasan smij.
A, ovo ne biše smij, nego pravo pravcato zakocenjivanje i zagrcavanje od smija.
Doslovno.
– A, rekla sam jim da se toliko ne nadoždiru cole…
– Šuti, dobro je…! Srića pa ih je natralo samo pišat. Šta misliš da je bilo ono drugo…!!!
Sve je dobro što dobro završi, a ovo je završilo više nego dobro, kako je moglo…

Biralo me