ŽIVA ISTINA, KAŽU: Vidijo si ti crnog đavla!

Pripovida ti neki did; jedan od onizi za koje se u narodu kaže “duša mu slagat”, a koji bi svako pripovidanje obavezno započimljo sa “Ja, velju..”, da je, ko tamađoje, negdi usrid šume vidijo takvu zmijurinu, “ja velju, izgledala ti je…mo, ‘nako ki zmaj”
Dvatri dida koji su sumnjičavo slušali, unaprid ne virujući ni riči, najprije samo unkaju “m, m, m..”, ali se ovaj neda smest.
– Je, Božje mi kiše! Glava jo, moj brte, ki teleća, a sve puše kroz grmlje ki vol…
– Ajde, bolon, odvadi malo, aj…!
– Ja velju, šta je ovo Božje ti kiše, ima u njoj, nejti lagat…ko ovdalen, pa do’nog orasa.
– A, da nije to bila staza kroz šumu, a tebi se priokrenulo u glavi? – smiju se slušatelji.
– Ja velju, vi ne virujete, ali živa istina… Dobro, nije možda baš ko do orasa, ali je, eno, ko do’ne šljive nunde…
– Znači dvistotinjak metara… U zmiji!
– Ja, velju, nisam je ja mirijo, ali kako je to puvalo…
– Puvala krava, Bog te lano!
– Kakva te krava, bolan ne bijo…zmija, kat’ kažem. Zmijurina, Božje ti kiše…ma, šta zmijurina…ja velju, pravi zmaj!
– A, rodijače, što ga i ti znaš srsnut, ccc…
– Nije, bolon…vidijo rođenim očima! Živa istina…
– Ovdalen do šljive, veliš, haha…
– Dobro, nije možda baš do šljive, ali bila je barem do’ne sopice…
– Aj, bolon rodijače; nemoj da te kogo’ čuje…da ti se narod smije, bora ti!
– Ja velju, nema se tu šta smijat…vidijo rođenim očima, živa istina…prolize, moj br’te, kroz oni šušanj ki…
– I vrcon ispri’ tebe…da je se dobro nagledaš, a?
– Mo, ja velju…nije baš skroz ispri’ mene…
Potegnu did još koji dim iz lule, otpu’nu dva tri dima, pa nastavi di je stao.
– Ali biše dobro blizu, jat’ kažem.
– I ubi li je, a?
– Nu…ko će aždaju ubit, Božje ti kiše…ima u njoj, boktevidijo…mo, nemeš je očima prigledat. Jedan kraj joj odmiče, a drugi zamiče…
– Aj, božje ti, ne seri! – najposlin se jednome diže uja, pa ljutito skoči.
– Znam da voliš srsnut, vala, ali tolike budalašćine, još nisan čujo…!
Rekavši to, podiže ruke u visini ramena, te munjevito odma’nu, kao da s njih otresa sve te budalašćine i manitašćine.
– Nu, nu…
– Pa, ja, bogara ti! Ta, nismo dica, kruva ti, da nam pričaš take budalašćine! Vidijo si ti crnog đavla! Eto šta si vidijo!
Prid tolikom paljbom, did se ko malo pokunji.
U žaru priče smetno da je pretelj mučan čovik i da prid njim moraš dobro pazit štaš reć, pa promrlja pomirljivo:
– Nu…pa šta te odma vatra spopada, bolan ne bijo… Pa, reko san da nije bilo tako blizu…i da se nije tako dobro vidlo, ali je dobro šušanj šuško, ja tebi kažen.
– Eto ti, vidiš! Najprije si rođenim očima vidijo zmaja, pa čudovište, pa kilometarsku zmijurinu; te ovo, te ono, a, na kraju…samo nešto šušnulo u šušnju. A, možda nije ni to! I to si možda smaslo!
– Ja velju; nisam ti nizere smaslo. Nešto je šušnulo još kako, samo…ko će tebi dokazat, moj brte. Odma u pustu beštimu. Ko će tako pričat!

biralo me