Živa istina: K’oda su ga vile uzjašile

Vaktile, kad sam bila curetak; “surepica”, štono vele, prid sumrak se išlo na Lokvu, po konje.
Mlađarija je to volila iz dva razloga:
Prvo zbog druženja, a drugo, jer bi se natrag vraćalo na konjima, a to je, brate, uvik merak.
Uđaši svak svoga đogata, pa “đija”…poneko kasom, poneko trkom, a poneko i pravim galopom.
Ujesen, kad su njive pokošene, toga nije bilo, jer su se konji smili “prndecat” priko njiva, pa je bilo dovoljno izać vr’ kuća i dovesti.
Uvik mi bilo ža’ što se u jesen lišavamo te lipe zabave, kad ji, i’nako, nema baš na odmet.
Iziđo’ tako, jedared, na nesriću, puno ranije.
Dosadno mi tu ćulit, pa se zputih do Lokve.
Samo da ne dreždim tu ko ma’nita, a i zaželila se malo protrkat na konju.
Sitih se da nisam ponila “jular”.
Diš jašit bez julara…
Ma, reko’, konj mi je salalom, tako da…
I uđašim ti bez julara, bez samara i bez pameti, pa petom po sapama i graši tako na golome konju, s konjskom grivom umisto uzda.
Kleti Mladan, dobri moj parip, prati željenu rutu k’oda zna da ne smi priko njiva, s ostalim konjima, sve dok se, najedared, iza nas, poput strašne grmljavine, nije začuo zastrašujući topot mnoštva kopita.
Ojme meni!
Konji se planuli i dali u mahniti trk.
Graše li graše!
Sustižu me sa svih strana; njizi dvadesetak.
Stra’ mi se penje uz kičmu do na vr’ timena.
A, u tom najkrotkijem konju, probudi se neki prkos, pa, ne samo da više ne sluša upute, nego više i ne primjećuje da mu đumam na leđima.
Ubacio u najveću brzinu, majčin sine!
Nemeš virovat da, ‘nako okrugao, punašan i pomalo linguzast, može tako đipat.
K’oda su ga vile uzjašile, et!
Neda prida se ni jednome, pa da mu je kruna na glavi.
Komadi iskopane zemlje vrcaju ispod kopita, što njegovih, što ostalih.
Jadna ti sam…!
Em, što skače i kombaca se ki zmaj; em, što grize svakoga ko mu se primakne, a otrag se izbacuje zadnjim nogom, pa sve đipa priko međa k’o kakav zec od trista kila.
Ojme meni!
O’stra više ne znam za se.
Obamrla.
Ni živa ni mrtva, ko Schrodingerova mačka u čudesnom, kvantnom svitu.
Po drugim konjima koji iz trkeća priskaču suhozid, s užasom razabirem što me čeka.
Ojme meni, gotova san!
Jedan za drugim, konji bučno priskaču zid koji se prijeteći orlja.
Ne smim ni misliti na crni scenarij koji se, sam od sebe, nudi kao najizgledniji.
Grčevito važem između dva zla.
Baciti se s konja prije zida, premda bi me ta ergela u mahnitu trku, mogla na smrt samljet kopitama…
Ili ostat na konju, pa šta Bog da.
Panika i užas!
Najednom se prolomi prodoran ženski vrisak.
Izrazito visokim tonom, kreštala je odgorika, s brda, vitka prilika u crnom.
Prepoznah ju i stra’ se udvojstruči.
Priživim li zid, njezina jezika jok.
Ubiće me mater, priživila, nepriživila!
“Ma, šta radiš, troćaćin te…! Oš vrat slomit, đadri te ne tili! A, reću te materi, necrkla, dabogda… !”
Vikala je tako glasom koji se ubrzavao i povisivao, kako se konj, sa mnom na sapima, primicao zidu.
Što se više bojala, glasnije je vikala.
Nije, naime, mogla znati da nije do mene.
Tom karakterističnom mješavinom pcovke, kletve, pritnje i kuknjave, njezin me glas više plašijo nego zloslutni skok priko zida.
Ili barem podjednako.
Ko ti smi materi na oči, prikojadna ti san!
A, potom…nisam ju više čula.
Konj se prope u nebesa, a ja tres, strmu, priko glave.
Ravno prid konjska kopita…ne samo jedna.
Misliš da je s tobom kraj, kad…
Jedan za drugim, preskačući zid, iza kog sam pala, ti su razigrani konji, radili u zraku neku vrstu začudne piruete, kako bi me preskočili…
Činilo se kao da nisu doticali zemlje.
Nekako me, et, svi zaobiđoše,, premda padih ravno isprid polusorene struge, priko koju su, u trku priskakali.
Ni jedno me kopito ne okrznu.
Ali zato jesu kamenje i tvrda zemlja.
Živu me ispribijalo.
Jedva ‘odam.
A, najgore tek dolazi.
Ubi’će me mater!
Zdušno molih Boga da pošćedi barem tog belaja.
I bi mi uslišano.
Grlata baba s brda, suprotno očekivanju, nije dolazila i tako mater nije doznala za tu ludu avanturu, koja je vrlo lako, mogla završiti tragičnije.
Ali nije, Bogu vala!
Doduše, ostale su ćuste modrice i nemala bol, ali, koga brige za modrice kad san prošla lišo kod matere.
Ku’ćeš bolji razlog za veselje.

biralo me