Živa istina: Olovka s nebesa

Ovu bi priču tribalo staviti u obvezatnu lektiru današnje dice kako bi naučili šta je reć veselje.
Njima je to, ovisno o dobi, najnoviji mobitel ili tablet.
Nešto starijima motor, auto…
A, pogle mog veselja u njijovoj dobi.
Bila sam prvi ili drugi razred osnovne.
Jednom prilikom, učitelj primjetio da pišem neobično maleckom olovčicom, koja se, stisnuta između prstiju, gotovo i nije vidila.
Teško bi se i moglo nazvati olovkom.
Bijaše to samo srč u zericu jelovine, pa se činilo da pišem ‘nako niščim.
Učitelj se zagleda, pa upita:
– Čime to ti pišeš?!
– Olovkom!. – odgovorih ozbiljno, pokazujući mu taj sićušni “ostatak ostataka”, koji nekoć bijaše olovka, a sad se zagubio između palca i kažiprsta, pa se i ne vidi.
– To tebi olovka? – smije se.
Slegnem ramenima u čudu, a on,
vrteći glavom, posegne u džep.
Tutnu mi u ruke onu kletu, žutu petobanku, rekavši da smista trknem u obližnju zadrugu kupitu novu olovku.
Nikada neću zaboraviti taj osjećaj neviđenog uzbuđenja.
Za tren oka imala sam ganjc novu, veliku olovku, s crljenom gumicom na vr’vu.
Nakon onog komadićka, pravi neboder u ruci.
Uff…ala sam bila ponosna!
K’o da mi je pala ravno s nebesa.
Nemeš ti dočekat kraj nastave da zgrašiš kući i kažeš materi.
Čim je zazvonilo, poleti kroza selo, k’oda me vitar nosi.
Pusti’ zorova, puste radosti, moj Bože!
Reko bi ti da se radi o Nobelovoj nagradi, et.
Živa istina!
Još s vrata, sva uspuvana i zajampurena, vičem materi kako mi je učitelj kupijo novu novcijatu olovku!
(Kao da se može kupiti stara).
Zadevetih se što mater ne biše priviše oduševljena.
Naprotiv.
Zamalo sam se morala opravdavat zbog toga.
“I šta tebi ima učitelj kupovat olovku, a?!”
Nisam joj znala objasniti.
Možda ni sama nisam bila baš načistu.
I sitim se toga svaki put kad vidim čime sve raspolažu današnja drčina i kako se prema svemu nehajno odnose.
I još se uvik na nešto tuže.
E, grdne rane!
Tako su ravnodušni spram sveg tog obilja, kao i spram škole.
Možda baš zbog toga.
Ma, pod ‘itno, uvrstit u lektiru, dok “belaj nije odnijo šalu”!

Biralo me