Vaktile, kad bi se ono cure udavale sa 18.g, već bi u 30.-etima izrodile svu dicu, a one “najsritnije” zarana već dobivale i unuke, postajajući babe čak i prije 40-e.
Jedna od takvih “sritnica” je i ova baba, koju bi, pod ‘itno, tribalo u Ministarstvo za demografiju.
Da uči Rvate šta je reć rađanje.
Možda nećete virovat, no srića, pa imamo žive svidoke.
Kad je, tako, negdi 70.ih, neka žena već bila izrodila svojizi sedmero, puče glas po selu, da joj je mater zbabna.
Ujmocaisina…!
Spočetka mislila da selo, ko selo, ‘nako iz obisti, naklapa i ižinjava iskonice, ali ono ti bruji i bruji sve više i više.
Jedva se branila prid “napadima” nasrtljivih žena, vika gladnih takvih, “bošsačuvaj senzacija”.
Da bi ih se kutarisala, uglavnom ih je klela neobičnom kletvom:
“Mo, dabo’da se otronjila i ti i koja god tako potvara ko ti, et!”
Pa, valjda bi ona prije od njizi doznala da joj je matet zbabna, nedaj Bože.
Eeee…tu si se, vi’š, privarila!
Uvik ti selo prije dozna za rugo od prve svojte!
Uvik!
I koji to seljak ne zna da je to oduvik tako, de…
Ma, znala je i ona, ali, nije mogla nešto tako ni u snu usniti.
Da joj mater bude trudna, a davni dana već postala baba, bošti lipi sačuvaj!
Ma, isto je počela, ‘nako ispod oka, pažljivije odmiravati materin drob, koji joj se, najednom, stvarno činio sumnjivim.
Nije ju, naravno, mogla od ruga pitati oči aoči, premda joj se činilo da joj je kecelja, traveza, u zadnje vrime, baš nekako prikoviše čudno našešurena, i kako sve nešto koda skriva….
Najednom joj sve biše sumnjivo, k’o u Nušićevom “Sumnjivom licu”, pa stala još pažljivije vrebati i šnjuvati, ne bi li uvatila mater u laži.
Najpotlin, s neviđenom nelagodom, negodovanjem i ustručavanjem, sritna mater joj priznade, bespomoćno sligajuć ramenima, kao da je po sridi ubojstvo iz nehata, a ne rođenje.
A, ‘ćer…
Koda si je polijo vrilom, pa ladnom vodom!
Nije znala di bi gledala: šta bi rekla; šta počela…
Jedna i druga se osjećahu…kako bi isan rek’o…k’o posramljene, k’o rđave sudbine ili već nešto, Bog će ti znat…
‘Vako nešto, onomad, biše veće rugo nego ne znam ti ja šta.
Za razliku od ubojstva, “rođenje iz ne’ata”, doduše nije grij, ali rugooo, brateeee… Rugo do neba!
Nemere isan od ruga čeljadin u oči pogledat, et.
I kako će sad dici reć da im je baba zbabna i da će rodit dite, kiše ti Božje svete!
Kako?!
I da će, kad rodi, oni biti stariji od ujca im, ili tetke.
I sama se, evo, i ne’otice, krsti u mislima.
Ko tužan, ko prižalostan, ona oboje!
Pa, zar se baš njojzi to moralo trevit, pored ‘vlliko svita!
Kako će jim na oči..!
Mo, nuti, nu…
Tako se, sritna žena, sve do kuće jačala i borila s vlastitim mislima, smišljajući način kako da tu “sramotu” otkrije i prizna na, što je moguće ‘rabriji i dostojanstveniji, način.
‘Nako ko kad nekog vode na streljanje, a on junački odbija staviti povez priko očiju.
Priznaće i šta…!
Nek misle šta oće i nek laju kako oće, brigejese…!
Sve se, sritna, tako ‘rabrila, pa nekako i priživila prvi udar ruga i sramote, ali nije ni slutila da tu nije kraj i da najgore rugo tek dolazi.
(Nastavlja se)
